30. јун 2009.

У, већ сам заборавио...

Волим што ми никад није досадно... Такав сам тип човека.
Ево, сад сам решио да напишем нешто, смислио сасвим оригиналан и одговарајући наслов, и док сам се улоговао на blogger.com већ сам заборавио шта сам хтео да кажем. Пут до мог срца води преко вијуга које су тако заплетене и кроз њих протичу милиони информација у секунди, толико да ни сам не знам где ће ме довести следећи потез. Наравно, какве везе има пут до мог срца са овим што пишем, никада нећемо сазнати.
Е сад... Напољу је падала киша. Ја сам седео у глувој соби (не студијској, него мојој соби која је оглувела од тишине) и размишљао о животу, као што то увек бива. И, гледајући тако у избледеле тачке на монитору, закључио сам да треба да посетим офтамолога. Нешто ми фали, ваљда ово чудо много зрачи... Ма не, ово је само праћење тока мисли и овај пост на крају неће имати никаквог смисла.
Видео сам рибу... Има добру сису... Не то... Глуп сам и глупе су ми мисли, како је ова песма могла да ми падне на памет... Не могу да верујем...
Сморио сам се као крава у гаражи. Бетонираној са свих страна. Сивој. Видео сам сијалицу уличног светла које баца своју прегледну таму у мрак са друге стране улице. Бесмислица... Чујем гласове. Људи ходају и причају... Неки од њих су још увек деца, само незрели клинци отворених уста који не знају да их затворе... Ја нисам такав.
Волео сам да пишем. И сада волим. Увек ми је било необично и интересантно размишљати о могућностима за ново дело... Сада нисам мислио ни о чему, само сам сео да записујем оно што мислим... Ваљда је испало нешто.
Не желим да прочитам да нисам нормалан, да је ово глупо и да сам кретен... Али ће такви коментари ипак бити објављени. Само зато јер сам поштен као пикавац којег згазиш кад ти више не треба и лепо га угасиш као да играш твист... Истрошен и никакав...
Није ово смарање, ово је класична досада... Да је смарање, све би било некако... Смор... Не, ово је само класична, најобичнија, проста досада... Она најдосаднија... Али мени никада није досадно... Кога је брига...

29. јун 2009.

Табу-тема?

Пре него што почнете (скоро обавезно): http://biserijadrana.blogspot.com/2009/06/blog-post_3595.html

Овај пост је помало чудан и није у мом стилу... А можда и јесте? Ако је неки цитат у личном облику, не односи се ни на кога (да се не схвати погрешно).
табу-тема?
Како би рекао Барт: "Из'едеш ми гаће"...
Друштво данашње, овакво какво је, не може да функционише без "жуте штампе". Наравно, она не мора да буде једини извор дебилних информација, за шта су најбољи пример бабе, тетке, комшинице итд. које све знају (Марчело је реповао о томе у песми De facto док је још био у андерграунд хип-хоп фазону). Наравно, масовни медији и устаљена олакшана комуникација дозвољава глупим и непотребним информацијама да се много лакше шире и да заокупљају пажњу много више људи. Људска потреба за информацијама је све већа и већа, али је несхватљиво колико непотребних информација човек може да сазна у само једном сату, притом тражећи нешто што нема никакве везе са свим тим стварима.
Управо сам приметио да сам на почетку претходног пасуса ставио инверзију, не знам због чега. Али пошто ја верујем у престабилирану хармонију иако сам православац (о том потом), нећу да је мењам :)
Стефан је писао нешто о томе на свом блогу (оставио сам линк до тог поста) и подстакао ме на размишљање о темама за разговор. Да ли код мене постоји табу-тема? Закључио сам да сам поприлично отворен за све типове сарадње (односно конверзације) и да се лако примам на све живо. Мислим да нисам јако подложан туђим утицајима, информације упијам као сунђер и прилагођавам се ситуацији прилично брзо. Међутим, приметио сам да ја заправо о многим стварима немам никакво мишљење и када се говори о томе, те ме неко нешто пита, ја немам појма шта бих рекао и онда на лицу места морам нешто да измислим, иако то можда и не мислим заиста. Када кажем да немам никакво мишљење, људи ме испитују даље јер им је једноставно чудно да неко нема мишљење о нечему толико важном, побогу...
Пало ми је нешто на памет:

Идемо даље...
Има тамо негде, помиње се да је љубав некако сувише интимна тема и да није баш за писање... Пролог - нисам знао како да јој кажем, дакле такође сам стидљив по природи... Епилог - остала је увијек иста :) Могу ја о томе много, ја сам често несређених осећања и писање ме у ствари вади из кризе. Хвала Богу, сад нисам у кризи.
Бог - често размишљам о томе. Понекад ми није јасно какав сам ја то православац... Хтео сам и раста да постанем, али ми се не исплати, много би ме болела глава. Чудне силе управљају нашим животима. Имам другарицу која Му тепа Бошко :) Ја не знам како да дефинишем своју веру. Већ сам поменуо ону престабилирану хармонију и стоичке ставове. Са њима се слажем - све што се десило морало је да се деси иначе би се десило другачије. По хришћанству нема судбине - у питању је само људска интеракција са светом око себе. Слажем се да нема судбине. Природне силе често утичу на нас, као и деловање околине. Нисам поборник хороскопа, тарота и других глупости на кратке стазе. Међутим, натални хороскоп (и само он - позиционирање планета на рођењу) (још увек глупост али ваљда је природа магнетских полова таква) може избацити понешто корисно. Друг ми је радио тако нешто и испало је прилично прецизно, са 3-4 изузетка на 10-ак страна а4 формата, што је, признаћете, фин резултат. Што се пророчанстава тиче, само у хришћанска верујем, другима се понекад осмехујем. Иначе сам јако грешан по природи и надам се да ћу у пет до дванаест ипак стићи да се покајем...
Финансије - ту сам стручњак :) О сексу да не говорим јер сам један од оптерећених само што то покушавам да прикријем и прилично ми добро иде (осим када се о томе говори, прим. аут.) Физички изглед је небулозна тема и често волим да је прескочим. Музика - ту сам чудотворац, осим кад је реч о новим трендовима које са задовољством одћутим...
Осећања - то се негде гађа са оном темом "љубав"... (ово је постало одговарање по листи, мада ми то није био почетни циљ, али ето) Знаш како, тешко је када дође ситуација, али једноставно се морамо изборити са тим. Због тога више волим отвореност, мада сам по природи прилично затворен тип (што се по писању можда и не би рекло, а можда и би... Као аутор не могу да закључим о својим текстовима). Страшан сам емотивац, мада примећујем да је то у овом друштву прилично погубна особина. Ипак се борим, ипак се надам... Кад смо код овога, не знам ко поставља билборде са натписом ЉУБАВ по Србији, да ли то наша влада хоће да прошири мало ону стару All we need is love у време кризе или то неко други ради са неком другом сврхом... У сваком случају интересантно је да су слова поприлично неразговетна, тако рећи хипнотична, и да се човек мора мало више напрегнути да би разумео шта је прочитао. Хипноза је чудо људи моји (о томе је већ било речи овде) и било би лепо кад би се мало више ствари повиновало овој врсти хипнозе јавног типа. Све похвале (боље њих него политичаре на билбордима)...
Ето тако, као што се да приметити, код мене баш и нема табуа... Прилично сам се објаснио тако да ко чита мој Платонијум а упућен је од стране Стефана, може да разуме :)


23. јун 2009.

Пушење...

Е, драги моји и драге моје, испадосмо... Наши млади Орлови показали су све што не знају и да им баш можда и није место тамо где су били... Јесте можда судија малчице (само малчице) допринео да Швеђани баш оволико славе, али искрено речено нису показали ни С од Србија... А можда и јесу, ко би га знао...
Како су лепо вечерас тукли с леђа, то је невероватно... Још само да је и судију неко мало по вугли, и било би све идеално. Оваква победа се ретко виђа. Колико смо сложни говори чињеница да смо били ефектнији са 9 него са 11 играча.
Немам шта више да додам, осим да ћу убудуће више пазити кад бодрим репрезентацију, данас је телевизор могао да страда...
Сви смо ми лавови, они су орлови и само нека лете даље... Надам се да ће макар ови старији приказати нешто. Обећавам да ћу бити свим срцем и уз њих.
Ето толико... Ех да, и химну да не заборавим:
http://www.youtube.com/watch?v=asbSE_eK-UI

22. јун 2009.

Таштина празнине...

За читање није потребан разлог (шпица са радија Индекс)

Овај пост је неуобичајено кратак јер ту нема велике филозофије.
Водећи се овим мотоом, а и празнином која ме је наједном испунила јер је поново дошло време да не знам шта бих са собом, кренуо сам мало у обилазак својих омиљених места на мрежи. И тако, читајући један по један текст, осећао сам се све празније и празније... У ствари, моју унутарњу суштину почела је да испуњава туга, сета, не знам ни сам... Како ствари стоје, ситуација је све гора и гора и надам се да ће ускоро нешто кренути на боље да не би дошло до тоталног краха. Није до мене, већ људи који су ми драги.
Заправо, на оволико људске патње и чежње за бољим сутра одавно нисам наишао. Најчудније је од свега што смо њима окружени непрестано, али кренемо да их примећујемо само када на неки начин погађају нас или наше најближе... Да одмах нагласим да се мени није десило ништа нажао, али видим да људи с којима сам у контакту имају негативна искуства и то ме погађа.
Тако се моја празнина испунила оним осећањем вере и наде да ће све кренути ка светлијој страни и да ће поново све бити у реду. Уз искрене жеље упућене из дубине душе онима који се препознају у овом тексту (јесте, о вама је реч) поздравио бих вас остале и упутио вас да бар мало размислите о свему што вам се дешава... А за оне који пате - не брините, биће и светла на крају тунела. :)

11. јун 2009.

Крај још једне етапе?

Хмм, дакле...
(ово је најгори почетак који је могао да се напише)
Ко се сећа "старог" мене, или је прочитао Стижу ме сећања (1), зна да сам почео да водим електронски дневник негде у доба када сам кренуо у прву годину средње. Отада сам откуцао много реченица о разним темама, променио више адреса и ова са које тренутно читате је отприлике све што је преостало од свих тих некадашњих тема. Све што је однео заборав у виду престанка рада сервера или мог паузирања у блоговању вероватно није ни вредно помена. Међутим, ову страницу, коју сам кренуо да изграђујем пре годину и пет дана (први пост званично послат у петак, 06. јуна 2008. и можете га пронаћи под категоријом "почетак"), јако сам заволео и на њој сам оставио неке од својих најузвишенијих мисли о "проблемима" на које сам наилазио живећи овај досадан живот онлајн пајаца.
У току те протекле године било је више промена стила писања, као и изгледа странице, све до последње промене коју сам увео јуче. Све ове промене наговештавале су и промене у мом реалном животу и све оне су некако наилазиле спонтано и природно. Често су тематски пратиле моје емоционално стање, па је од нове године блог променио и име (иначе, првобитно име је било Приче из живота једног идиота, па после Један b-moll и понека модулација, да би од јануара 2009. био преименован у Један G-dur и понека мутација... :) (весело у 2009.)) јер сам решио да неке ствари оставим иза себе. И заиста, верујем да сам у томе успео, снагом воље и жељом да се нешто промени на боље...
Не желим да кажем да ћу овај блог сада затворити, како то можда наслов наговештава. Желим да кажем да је изглед странице поново промењен из једноставног разлога што је завршена још једна етапа у мом животу - средња школа. Иако са матурским испитима још није готово, опуштено смем да кажем да сам све завршио, а како ствари стоје, и упис на факс ми је завршен. Дакле, у следећим постовима читаћете мало другачије теме, више везане за живот слободног човека у малом граду (враћам се у Параћин, после толико времена) и неке слободне активности, надам се занимљиве. Уколико свакодневница буде досадна, нећу је ни описивати; једино ако ми неко обећа да ће стално проверавати адресу (а знам да нико неће), да бих имао коме и да пишем све ово...
Чисто ради подсећања, једна од најефектнијих (истински ефектних) тема на овом блогу, коју можете прегледати у архиви, била је платонијум, период у коме сам чисто и са дистанце истински заволео једну девојку. О даљем развоју догађаја можете сазнати једино читањем, нећу да препричавам ништа. Осим тога, интересантно је било читати и моју нижу и вишу филозофију, као и постове о пороцима и болестима. За оне који више воле уобичајене ствари, ту је и категорија свакодневница и њој сличне. Емотивцима је још препоручљива и категорија сећања, јер би се и сами могли присетити неких тренутака из својих живота.
Сваку од категорија са десне стране требало би пажљиво прегледати, јер све оне заједно чине овај дневник овако занимљивим. Ово горе су биле неке препоруке, тј. моја схватања тих категорија, а свако ствара своје мишљење на основу онога што му се свиђа или не свиђа. Читање архиве по категоријама је много једноставније него читање хронолошким редоследом, јер је тематски организовано, тако да - ко жели да сазна нешто више, нека изволи.
Ето тако... Друго ништа за сада.
У нади да ће овај дневник постати нешто посећенији :)

10. јун 2009.

(скоро па) Опроштајно писмо

--целом четвртом см 2005-2009 Прве крагујевачке гимназије--
Драги моји,
Дођосмо готово до самог краја нашег овдашњег дружења. Почео сам ово писмо као одјаву неке ток-шоу емисије, али шта ћеш, реално тако стоје ствари. Званично се видимо још прве половине следеће недеље, и после тога - куд који... Нећу да кажем да пишем ово, а рука ми дрхти од туге и бола (иако сте то можда очекивали од мене, што из емоционалних, што из разлога духовитости), само ћу вам свима пожелети срећу у даљем раду.
Осврнимо се на оно што смо досада прошли. Из основне школе вас нисам знао, били смо мало далеко. Могли сте бити (и били сте) и јача генерација, међутим, ваљда је клима у школи и расуло које је владало у односима ученик - школа и ученик - професор, а које је неко од нас (нећу сада да именујем, сви знамо ко) започео одавно да уводи (још у другој години) довело нас је до оваквог завршетка. И после свега смем да станем иза вас и да кажем да сам поносан што сам био део ове екипе, иако се није баш све завршило онако како су то други очекивали. Мало је патетично али, Боже мој, никако не треба потцењивати могућности које сви ми још увек поседујемо. Оне су се само сакриле негде дубоко у нама, док су на површину испливали они исконски нагони за ленчарењем и урођена грешност од које се не може побећи (ко разуме, схватиће).
Не схватајте ме погрешно, има у мени и дозе разочарења јер неки нису то урадили баш онако како сам ја замишљао да ће урадити... Али, ако је њима то у реду, не видим разлог зашто мени не би било. Понекад сам се, признајем, стидео неких од нас (укључујући и себе), али све је то сасвим нормално у друштву какво смо ми, где не можемо избацити и спољне чиниоце који су утицали на нашу вредноћу и нашу моралну страну (које су јако уско повезане). Ипак, када све саберемо и одузмемо, нисмо онакви како је речено да ћемо бити, али, знајући вас, добро је да нисмо и много гори. Ово није оправдање, ово је само чињенично стање.
Шта рећи (а не заплакати?! xD) после свега што се издешавало? Сносим део одговорности за све вас што није испало другачије. Можете ви да причате шта хоћете, као и било ко други, али ја верујем да сам неке од вас могао да вратим на прави пут. Међутим, ти неки од вас нису имали воље, а ја нисам желео да се натежем... Ваљда је то због оне старе "паметнији попушта", ни сам не знам, али "тако се испоставило, што би рек'о Ајс".
Препознаће се свако на кога сам мислио уколико прочита ово писмо, јер је у човековој природи да генерализоване ствари схвати лично ако осећа да се макар и део свега написаног односи баш на њега. Због тога нисам користио лична имена.
Волео бих да се негде поново сретнемо, онако као у пивници, сви заједно, и да растуримо поново локал од песме и музике... То што смо и на матурској вечери били специјалци је чињенично стање које говори колико смо ми специфична група људи - са свима можемо, али нам је некако најдраже када смо сами своји на своме. У сваком погледу, били смо јако чудна екипа... Да не набрајам ништа, сви већ знате ко је сачињавао ту екипу. Имао сам негде документ (нешто као манифест) у коме сам, још у првој години, док смо се још увек упознавали, написао како је тада стајало стање. Отада се много тога променило, прошло је доста заједничких мука и патњи, пијанчења, радости, љубави, туговања итд. Неки су од нас зрелији и нормалнији, неки су детињастији и луђи, али смо у души сви још увек оно прво-см које је било дика школе и које су водили на победничку екскурзију због успеха :) (после тога је све пошло низбрдо, негде још у Сирогојну, када сам узео микрофон и почео да урлам Принцезу)...
Не бих више да вас давим, осећам да сам досадио. Ово писмо прочитаће максимум 4 особе, можда ће га једна и прокоментарисати... То је због јако велике посећености овог дневника, нарочито због тога што целокупно горе наведено четврто-см 2005-2009 мрзи да чита. (Част изузецима, надам се да их нисам увредио)... Још једно чињенично стање.
Факат ми је било лепо са вама, ко ће у БГ, видимо се тамо, ко неће - позовите ме на неко весеље, радо ћу вас посетити. Ја сам од октобра на РАФ-у, чисто да се зна.
Ваш једини путник намерник из Параћина, лудак који није имао шта да ради па је чак у Крагујевац дошао у средњу школу, чувен по својим болесним изјавама и невероватном поштењу, ваша народна банка и онај који је увек ту кад нешто затреба... Да не набрајам даље
Милан Томић, познатији као ТоМЦаа

10. јун 2009.

04. јун 2009.

Стижу ме сећања... (1)

Ово посвећујем свима онима који се у њему препознају. А ако се нико не препозна, значи да ми је живот био испуњен празнином.
Шта све човек може да доживи за тако кратко време... За само четири дана живот може из корена да ти се промени... А камо ли за четири године. Верујем да неки мисле да знају на шта циљам. Ко ће га знати, можда су и у праву ако тако мисле.
Од првог дана био сам другачији. Свесно, намерно... И некако сам се осећао на висини, и некако сам се осећао чудно... После су ме мало спустили :). Разних је ту прича било... У некима сам био иноватор: нпр. увео сам папирно четовање на часовима као вид комуникације... Када је касније откривено да може лагано да се прича за време хемије, то је било велико олакшање :)
Са историјом се никада нисам слагао... Верујем да се тога сви сећају. Ипак, остала ми је, некако, у лепом сећању. Немам на шта да се пожалим, осим на то да сам незаслужено две године имао 5, посебно ону другу... Било ми је жао. И Бранку је било жао, зато ми је и дао 5... А можда му је и било свеједно, као и за све остало. Кога брига...
Колико сам се само провлачио на неким кључним местима... Али ко није?! Неки су се провлачили и на много више места него ја, па ето, сад су живи и здрави, нико их ништа не пита, боли их уво... А мени опет криво што сам се ја провукао. Грижа савести, шта ли је?
Сећам се када сам чврсто решио да нема даље онако и да треба да се сели... Ваљда је то била двојка из анализе на писменом, онда када сам мислио да сам све урадио и ништа није испало како треба... Тада ми је баш недостајало концентрације...
Сећам се и човечје рибице из Постојнске јаме. Слатка животињица. Сећам се и разних ситних превара које сам смишљао, а на крају ниједна није упалила... Било је то време пијаних пешака. Време суза исплаканих у писању најчудније и најглупље песме икада, излива емоција који је био мој први краћи роман тока мисли у стиху... После сам то радио и боље.
Сећам се сонета. Сећам се разочарења. Сећам се... Лазине песме: помињао је неке мачеве, прободено срце... Звучало је много боље него било која моја хип-хоп варијанта. Тада сам то покушао да себи објасним, али није било оправдања... Човек је био песник, ја сам био.. полурепер.
Сећам се аудија који сам припремао за њен рођендан. Како ли сам за тај рођендан сазнао, немам појма... Углавном, била је то она опроштајна песма. Боље речено микс исечака из разних песама свих врста музике... Нажалост само оних које су ми биле доступне, али невероватна ствар како човек са релативно малим извором звукова и још мање опреме може направити нешто у најмању руку интригантно... Смешно :). Не сећам се само Ацине реакције када је први пут чуо ту ствар... А можда је и био одушевљен. Сећам се да сам код њега на некој журци чуо свој ремикс песме Два галеба бела, који сам такође радио у то време. Био је труо, не знам због чега је пуштен у етар, али ми је било драго.
Сећам се свеске коју сам попуњавао. И блога који сам тада водио. Био је мало другачији од овога и био је хостован на Треслашиновом домену. Био је то WP блог и писао сам свашта у њему... Своје виђење целокупне друштвене ситуације, укључујући гашење БК телевизије и одласке на додатну наставу из информатике. Сећам се оне изреке "СМ је као пакао, само што из пакла можеш да изађеш"... Сећам се и тих првих додатних... И оне ствари на табли "Средња школа није обавезна"... Пера геније.
Не сећам се да ли сам тада певао... Не сећам се ни где сам све путовао. То се сећа неко други. Ја памтим да ми је било лепо...
У ствари, кад боље размислим, било је ту нешто... Хотел из кога сам понео собни инвентар за успомену... Не сећам се како се зове, ни где се налази. Ако се сетим дописаћу. Сећам се једног детаља: "Штета је занемарљива"... И онога: "Дођи овамо да те питам нешто, нешто ми није јасно овде"... Ко разуме, схватиће :).
Беше то укратко оно чега се сећам из те прве године боравка у Крагујевцу... Претпостављам да се сећам још пуно ствари, али су ми ове сада баш пале на памет... Не знам ни што ми је дошло да се присећам у ово време, али није ни битно.

03. јун 2009.

На срцу ми лежи...

Поздрав свим љубитељима писане речи. Дуго нисам ништа писао, за шта постоји више разлога. Два су најважнија: нисам имао времена и нисам имао инспирације. Други разлог је, разуме се, онај кључни. И није да сада имам инспирације, али ми се чини да је ово прави тренутак да напишем нешто, барем због тога што сада (тренутно) имам времена и не знам шта бих са собом.
Од последњег пута када сам писао нешто издешавало се много тога. Неке су ствари биле лепе, неке мање лепе. Не може се, ипак, рећи да се десило и нешто ружно. То је моје субјективно виђење онога што се мени лично издешавало и нема везе са ситуацијама у којима се други налазе. Хронолошки не могу да набрајам јер би то изискивало доста времена, а и коцкице ми нису толико добро сложене да бих знао када се тачно шта десило. У ретроспективу ћу можда ући нешто касније, уколико буде било потребе.
Стање у којем се тренутно налазим је потпуни пад физичког, емоционалног и интелектуалног индекса биоритма. Све три доње амплитуде дешавају се у року од десетак дана, од којих је јуче био први (пад физичког индекса). Ако нешто није добро, то је што се баш некако у то време дешавају кључни моменти за наставак мог живота - СИО и матурски испити. Ово око биоритма верујем да није празна прича, јер сам га тек малопре погледао, а осећам се онако како показује већ два-три дана... Скренуо бих пажњу на то да сам јутрос био страшно уморан (после навршене матурске вечери у хотелу, када смо прешли у Fly fly), те да сам после нешто више од сата отишао кући са страшним боловима у ногама, сморен због лоше музике и емоционално дотучен тоталним неуспехом у скретању пажње на себе, за шта нисам ни имао воље... Дакле, све се слаже?!
Што се тиче самог завршетка школе, после исправљене оцене из физике и на већу из астрономије, прошао сам са просеком 5.00, што доста значи за бодове на пријему на факултетима. Матурско вече је прошло у знаку кише као у песми Нојева барка. Киша није престајала да пада целог тог дана (01. јун), наставила је целу ноћ и, овде код мене, престала тек око 4 поподне (02. јун). Улазак у хотел био је под кишобранима, ништа се није видело, мало смо били као покисли (без овог "као") и тако даље... Углавном подизање морала кренуло је тек после неких сат времена, када је музика профункционисала. О даљем угођају у хотелу не бих, довољно је рећи да сам задовољан. О оном после хотела већ сам рекао.
Е сад... Чему онакав наслов? Поново сам у фази. Овога пута у фази у којој волим, а никога конкретно... Или можда...? Ма не, стварно, немам никакав посебан објекат... Е, кад човек воли, он пати због неузвраћене љубави... А пошто објекат није дефинисан, испада да само терам себе да патим због глупости. Тотално безвезе, што би се рекло...
Ваљда је то због усамљености. Данас сам био страшно сам, ваљда због тога што ми се ништа није радило, па је тиме усамљеност постала већа... Очекујем да сутра неће бити тако.
Ето, само да се зна. До читања.

Blog Archive