27. фебруар 2009.

Ново карање модерног Карађоза...

Ево, ово већ дуго стоји у најави, па сам решио да се већ једном и са том ветрењачом обрачунам...
Није да ме је брига за оне који се све време праве фини и покушавају да се улагују, а када најмање очекујеш - забију ти нож у леђа. Није да ме брига ни за оне који су с тобом на Ви, а у себи мисле како си мајмун (каква увреда за јадне животиње) и како једва чекају да те се отарасе па да наставе са нормалним током свог живота. Није, стварно ти кажем...
Највише ме брину они који те тако затворено мрзе да чине све како би ти напакостили (често из неке предрасуде, Бог свети зна зашто) и ти знаш да се стање никада неће променити, а ипак се трудиш да будеш океј према њима. И никада се ништа не промени, они те и даље мрзе и гледају да те униште, а ти им ништа не можеш.
Е, ти такви што те затворено мрзе и раде све да те униште а да им ти ништа не можеш, ти су ти, бајо мој (или сејо моја), најгори... Ко је читао Проклету авлију, сигурно се сећа Карађоза, најдивније обрађеног лика у целом делу. Па људи, та психологија, те маске, та превртљивост и спремност на све да би се извукло признање, то је све непојмљиво обичном људском уму.
Модерни Карађоз уђе у учионицу, баци прек поглед на тебе (од чега те подиђу жмарци ако већ ниси хабитуирао на такве погледе), обично и прокоментарише нешто неумесно. Има предрасуду да ниси урадио нешто што је требало да урадиш за тај дан (нема везе чак и ако си ти то урадио) и одмах креће са систематским уништавањем. Највероватније ће ти поставити неко питање, ти ћеш одговорити нешто што личи на тачан одговор, а онда ће свесно и са ужитком наставити да цеди речи из тебе јер ти не сматраш да је ишта више потребно рећи о тој теми, али ти, забога, ниси рекао оно најважније (оно што си већ рекао) његовим речима! Ако ти се случајно деси да погрешиш нешто - па ти си награбусио, Светски океан те неће опрати...
Модерни Карађоз има ту моћ да на основу тога како седиш, да ли причаш или ћутиш, да ли си рекао нешто о тој теми - закључује да ли ти уопште нешто знаш или не знаш, па чак и о темама невезаним за дату. Рецимо, уколико је реч о књизи коју је требало прочитати, ако целог часа не кажеш о њој ништа - ти је, једноставно, ниси ни прочитао (чак и ако јеси).
Модерни Карађоз ће сваку твоју реч окренути против тебе, како би те коначно уништио. Уколико не разумеш основе еристичке дијалектике, врло брзо ћеш пасти на колена. Уколико их разумеш, али ниси свадљив, опет постоји могућност да ће те брзо оборити. Модерни Карађоз не бира средства за своје хирове и никада не знаш шта те следеће чека. Он дође и просто те кара (у било ком смислу) а да ти ни не знаш шта се дешава са тобом...
Против таквих се, браћо и сестре (даме и господо, ако више волите тако), треба борити како би се школство ослободило стега неправедног расуђивања и како би се коначно реално оцењивало знање ученика, под једнаким критеријумима. Част изузецима, Модерни Карађози су се намножили и треба их хитним поступком истребити.

18. фебруар 2009.

Колективно лудило почиње од појединца...

Када сам ставио најаву за овај пост, још ми је био свеж утисак који је требало да опишем. Међутим, сада већ и нисам сасвим сигуран шта сам хтео да кажем овим постом, тако да ћу морати да импровизујем. Унапред се извињавам ако ово не испадне како треба (или бар на задовољавајућем нивоу) из простог разлога што ја и не знам о чему треба да пишем.
Као што и сам наслов каже, требало је да поменем неку глобалну појаву која је започела од појединца. Историјски је познато да свака појава има неки свој корен, неко мора да осмисли оно што ће да се дешава да би се то и десило. Најчешће све креће од неке групе људи, али није тако ретка ни ситуација да један човек промени све. Сетимо се Мартина Лутера Кинга, који је имао сан и тај сан пренео на целокупну друштвену заједницу Афроамериканаца у САД-у. Захваљујући њему, који је устао сам против свих и рекао „Ево, овако ја замишљам једну праведну и људску заједницу“ (измишљена реченица), сада је на челу САД-а Барак Обама. Ко зна када би се тако нешто десило да заиста није било једног човека који би устао и рекао оно што смо већ поменули.
Уопштено говорећи, оно што нама треба је вођа. Вођа који ће сву групу (колика год она била) одвести per aspera ad astra. Онај који ће се сетити да устане и гласно каже: „Људи, овако не иде, хајде да нешто мењамо“, али да то не каже само једном човеку, него свима. Добро, за почетак је довољно рећи и једном човеку и убедити га у тако нешто, а да онда њих двојица удруженим снагама мисао шире даље. Јер, мисао се може раширити брже од сваке непогоде и врло је важно то увидети и искористити на прави начин.
Зато, кад год имате нешто против (односно нешто за добробит заједнице), потребно је да дигнете глас... Пашће можда која жртва, али је учинак неописив и генерације вас могу памтити по томе што сте устали и рекли: „Људи, ја... Ја имам сан“.
Не знам зашто сам ово испричао, можда некоме и затреба. Нарочито онима који планирају побуну. У сваком случају не шкоди нацији, може нашкодити само елитама. А чим не шкоди, значи да користи, је л` да?
Да, претпостављам да је требало поново да пишем о социјалним мрежама, али ћу то овога пута прескочити јер сматрам да је довољно и оно од јуче. Само да знате, не дајте да вас увлаче у различите бесмислене групе, неко ће помислити да сте будале... ;)

17. фебруар 2009.

Социјални случајеви...

Да пређемо на ствар директно. Ова тема је врло популарна откад је света, века и електронских медија. Међутим, увођењем све више варијанти виртуелне комуникације путем Интернета (које су у развијенијим земљама одавно на снази) ова тема, у нешто другачијем облику, долази поново на све ТВ канале.
Погађате да ће овај пост да гађа право у средиште проблема социјалног умрежавања. Чему толика потреба за социјалним умрежавањем? Ако мене питате, овде би добро дошла примена оне наше народне Свако "зашто" има своје "јебем ли га". У преводу, нико живи не зна. Они који себе сматрају експертима могли би да протумаче потребу за социјалним умрежавањем дословно као потребу да се људи што више уједине и да што више пријатеља у једном тренутку буде на једном месту без обзира на то колико су у ствари они физички далеко. Ово је, можда, једна од позитивних страна социјалног умрежавања.
Као и свака култура, међутим, и социјално умрежавање полако прелази у кич и досаду. Појава неких других сајтова који мени (па тиме верујем и мојој ближој околини, част изузецима) нису познати овде неће бити помињана. Задржаћу се на једноставном примеру две, по свој прилици најпознатије мреже овде у Срба - MySpace и Facebook (у даљем тексту Спејс и Фејс).
Узмимо за пример експанзију Спејса, која је, бар овде одакле пишем, прва настала. У једном тренутку Спејс се толико проширио да је пола Крагујевца (оног који користи Интернет) имало своју једну (а понеки и више) страна. На тој страни се налазило буквално све и свашта, почев од личних података, преко тога шта та особа воли-не воли, различитих тема за дискусију, личних блог-постова (који могу и не морају да подсећају на класично блоговање), па све до глупости типа "шаљи даље тестова, шта сам јео, шта сам пио, с ким сам се побио у суботу, кога волим, кога мрзим" и друго... Експанзија је била толика да су се људи просто такмичили ко ће да има бољи, лепши, креативнији спејс. Међутим, као и свака култура (као што већ рекох), почело је да поприма размере непотребног, незанимљивог, небулозног, кичастог, те се ишло дотле да један спејс може човеку потпуно да промени мишљење о некој особи, да не говорим о неукусу који би на страници могао да се појави (а врло се често појављивао, и то на "јавним" деловима).
Да бих се супротставио овој експанзији (јер сам некако целог живота противник Спејса), везао сам се за једну другу мрежу (која, узгред, има много интересантнију и много пријатнију концепцију праве социјалне мреже). Погађате, у питању је Фејс. Иначе, за ово сам сазнао случајно, одмах пронашао, увидео неку интересантност и почео да га примењујем. Отворио сам налог и све то... Мало ме је нервирало у почетку што је све на енглеском, али Фејс се развио до те мере да сада имате у избору већину светских језика, а и статусе, постове и др. можете да пишете такође на свим језицима. Освојио ме је једноставним дизајном, мером у свему што се може видети и другим практичним и финим особинама. Толико, да сам аутоматски супротставио Фејс Спејсу и позвао пријатеље (у стварном животу) да се придруже. Пар месеци после мог придруживања настаје тотална експанзија Фејса. Овога пута примећујем је свуда око себе, пола Србије је на Фејсу. Могу да се похвалим да сам ја другаре навукао, али већина њих сада има по десетак пута више пријатеља од мене.
Ето разлога за забринутост. Прво - добар део људи не води рачуна о својој приватности, а Фејс је (касније се показало) као створен за крађу личних података, фотографија, снимака па и идентитета, те упропашћавање људских живота. Друго - социјалне мреже толико су распрострањене да људи престају да обраћају пажњу на право (живо) дешавање око себе и постају робови социјалне мреже. Треће - посредством социјалних мрежа људи могу бити увучени у групе које их могу коштати - дословно - живота. Четврто - социјалне мреже могу увући човека у губитак личности и присвајање неких других особина које нису особине тог човека. Пето - социјалне мреже пружају огромне могућности манипулације великом масом људи одједном и то може бити погубно за целокупну будућност људског рода.
Мислим да нам више разлога не треба. Могу само да закључим да судећи по времену које људи проведу на социјалним мрежама (неки људи), сви заједно као човечанство постајемо социјални случајеви. Јер, битно је шта се дешава у друштву, ко је с ким био и шта је радио, нисмо битни МИ, битни су ДРУГИ. Сви смо, брате, социјала... И отишли у курац... Обратите пажњу.

16. фебруар 2009.

Није ни њему лако...

Много ствари треба претрпети ових дана. Ако погледамо на свет као филозофи ("у даљину", како би то рекла наша професорица Весна, показујући при томе на горе испред себе као што је Хитлер поздрављао масу, прим. аут.) видећемо да од овог тренутног живота и нема некакве велике користи. Може се рећи и да већина нас (у ово "нас" не убрајам оне који су се накрали или који још увек узимају као антипод Робина Худа и трпају у своје сефове-сламарице) у ствари овај живот животари. Проживљава се чисто да би се преживело и када је питање голе егзистенције прво (а негде и једино) питање које вам на памет падне кад устанете из кревета (ако уопште, дао Бог, имате кревет) онда остајете у великом проблему. Остајете, јер најчешће ни сами не знате шта ћете са собом и својим животом, како да прегурате "још ово данас, па можда сутра и буде боље", и запитате се да ли уопште вреди живети. А онда се сетите (ако имате некога) онога због кога живите, онога кога волите можда и више но себе и да бисте све учинили како би тај неко био срећан, па макар сада морали да легнете под воз или скочите у плитку залеђену реку са 30 метара висине.
Ипак мислим да је најтеже онима који и поред свега тога што немају, немају никога. О таквим људима не бих знао шта да кажем а да то није или погрешно, или патетично, или оба. О њима, дакле, више неће бити речи (у овом тексту).
Да се осврнемо мало на наслов: на кога се мислило? Ево сад ћу да вам кажем. Нека се у овом тексту препозна сам свако ко иза себе има најмање 50 милиона динара, 5 банковних рачуна (у разним банкама), архитектонско чудо (које не мора увек бити највеће на свету), већу или мању породицу која цела живи само од његовог посла и једну фирму (концерн) која ће све то да подржава... Ви, којима се обраћам, то свакако нисте (јер ако јесте, нема сврхе да читате), и вама нећу да придикујем због тога. Али зашто мислите да је њима (опет Кенгур на ФОКСу) лако? Зашто мислите да они живе онако како се само пожелети може, да имају богатство иза себе и да њих боли уво (да се не изражавам сад) за све што се дешава у овој нашој вољеној отаџбини? Сад ћу да вам кажем.
Ви мислите да је њима лако јер они немају егзистенцијално питање пред собом. Они се не питају шта ће данас да једу, где ће да спавају, да ли ће имати за кирију, за хлеб, за струју, воду, грејање, да ли ће се уопште угрејати, да ли имају кров над главом или не, да ли ће деца да им оду у школу или не... Јер, Боже мој, они своју децу школују по приватним академијама (школе су углавном превазишли јер су такви људи обично нешто старија генерација), имају (топли) дом, могу да троше колико хоће јер имају кинту брате... Али, ни њима није лако, верујте ми на реч. Знате ли ви какве муке њих муче? Сад ћу да вам кажем.
Они се, кад устану, питају како стоји курс евра, ко је купио (продао) деонице, да ли је берза доживела раст или пад, ко им је платио, а ко није, дугове, ко им је данас остао дужан, с ким имају састанак, да ли ће купити или не ону фирму у стечају итд. Они живе од 5 ујутро до 12 ноћу и за све то време они размишљају како да обрну лову и да остану у игри. Они су, у ствари, тешко болесни. Имају све оне могуће менаџерске болести (чир на желуцу, камење у жучи и бубрезима, висок притисак, дијабетес, параноју и др.) и једва се са њима боре. Сваког дана им је све теже и теже...
И зато, немојте их прозивати и прижељкивати да сте у њиховој ситуацији. Сваког дана некоме од њих се деси нешто страшно и свако од њих је сваким даном све ближи смрти (као, уосталом, и сви ми). И зато, кад некада пожелите да будете на њиховом месту, сетите се ове причице и замислите се како је боље.

15. фебруар 2009.

Срећни добитник

Ако знам зашто сам посту дао ово име, да ме убијеш... Али нема везе... Ево, сада ћу мало да продискутујем о нечему што уопште није важно, али је лепо прочитати. А можда некоме и јесте важно?
Игре на срећу и нису нека тема за дискусију. Зато о њима нећу. Али ћу рећи нешто о играма без граница. А шта је игра без граница? Покојни Тоше (Бог да му душу прости) рекао би да је то живот. Човек се не би много преварио кад би тако окарактерисао живот. Међутим, једна је битна ствар на путу тој констатацији: живот (барем овоземаљски) је итекако ограничен (временом). Међутим, карактеризација игара без граница је таква да се мисли да може да се игра било шта и било како, а не колико дуго. На крају крајева, и оне су најчешће ограничене неким краћим временским интервалом.
Да. Тако је. А сада оно главно... Увек сам волео да пишем о својој омиљеној теми - љубави... Па ћу и сада мало о томе. Кога сам сморио, нека оде. Кога нисам, нека чита даље. Љубав је најзанимљивија игра без граница. А некада зна бити и смртоносна, веровали или не. Ипак, ко буде срећни добитник и освоји љубав без граница, тај је дефинитивно добио више него што свака седмица на лотоу вреди.
Такву безграничну љубав нудим ја свим људима овога света, укључујући притом и оне за које би се могло рећи да их мрзим. А зашто? Свако је на свету заслужио безграничну љубав Божију, и када Бог може све да воли безгранично, а зашто не бих могао ја, обичан смртник, чија је љубав у поређењу са Божијом као зрно соли према Васиони, и мање. Дакле, ето тако ја расипам све своје ресурсе, а мени људи кажу како ја нисам нормалан, како ме не разумеју, како само филозофирам и ништа друго не радим.
Људи, ја волим, и себе сматрам срећним добитником, а најсрећнији бих био када бих добио назад макар 1% од свега што пружам... :)

14. фебруар 2009.

Заљубио се... из досаде...

Поштована публико (ви који читате ово), обраћам вам се у множини иако мислим на једнину (пошто не верујем да више од једне особе тренутно чита ово). Ја бих први рекао да се ово догодило невезано за тзв. Дан заљубљених, односно сасвим случајно, али то би се косило са једним од мојих основних принципа - да ништа није случајно.
Е сад... Шта још има да се каже? Сећате се, можда, оне моје релативне опсесије, како сам је сам назвао? Оно што напада у одређеним интервалима, отприлике на 3-4 месеца? И да не знате (а не знате ако нисам писао или ако нисте читали, ексклузивна дисјункција), није ни битно... Ето, мени је постало досадно, упао у апатију, сморио се као крава у гаражи и прс`о к`о лифт под слоном и решио да се напрасно заљубим. Веровали или не - истог тренутка сам се заљубио. :)
Сходно томе да је за љубав потребно двоје, питате се сигурно у кога? Е, па за љубав је потребно двоје, али за заљубљеност је 1 потребан и довољан :) Тако сам се ја заљубио, али сам заљубљеност претворио у унарну релацију. С тим у вези ја нисам заљубљен ни у шта и ни у кога посебно, довољно је, једноставно, да сам заљубљен... Верујем да 99% вас мисли да је ово што пишем срање, а онај 1% ни не разуме шта причам тако да му је свеједно...
Сад кад сам заљубљен, кренуо сам да преврћем оне добре старе песме, кренуо сам опет да тугујем, а кренућу поново и да креативишем на ту тему... Шта ме кошта да се и ја заљубим мало (поново).
Ето тако... Ко ми верује, свака му част. Ко ми не верује, његов проблем. :) Срећан вам овај вештачки измишљен дан...

Blog Archive