15. јануар 2009.

Да ли те желим или не?

Питање за сваку могућу појаву на свету, била она материјалне или духовне природе. Чекајући да нас оно нешто однесе од овог телесног, земаљског, тзв. световног живота (мада је световни, по мени, сваки живот на НЕКОМ свету), долазимо у контакт са разним појавама почев од дана нашег рођења па све до тог фамозног одласка у непознато. Певајући тако, често се кроз песму запитамо да ли нам је нешто (или не дај Боже неко, мада се то све чешће дешава, али таква је судбина људског рода) заиста потребно у животу. Прво питање је, свакако, да ли ми желимо да живимо. Ово питање је од давнина задавало потешкоће чак и најумнијим филозофима свих бранши, назовимо то тако.
Желимо ли заиста да живимо? Свакако, на први поглед, одговор је да желимо. Барем ја желим. Или можда само мислим да желим? Посматрајући живот са данашње тачке гледишта, ако већ немамо шта да добијемо на овоме свету, тј. настављамо у ништавило које је углавном свима непознато и осим неких религијских тврђења (сваког на своју страну, тренутно гледам на свет као рационалиста а не као верник), онда нема никакве потребе (практичне, наравно) да се на њему задржавамо. Дакле, гледано кроз такву призму, "световни" живот нам уопште није потребан.
Гледајући кроз призму верника, живот на Земљи нам је итекако потребан. Размотримо то са православско-хришћанске тачке гледишта. Прво, грех је одузети себи живот; само Бог има право да даје и одузима животе, док други који то чине бивају вишеструко кажњавани кроз овај и онај тамо живот. Даље, нама је овај живот као тест, проба за Царство Небеско. Јер, када дође до судњега часа, сви греси се пресабирају и утврђује се да ли смо подобни или не. Ако стигнемо у пет до дванаест да се искрено покајемо, вероватно ћемо ући тамо, али ако не - забасали смо на крив пут и нема нам повратка. Иначе, претпостављам да је чувена изрека "у пет до дванаест" извађена управо из овог, библијског контекста.
Слично је вероватно и са осталим религијама, о којима нисам подобан да причам, мада сматрам за себе да не знам баш пуно ни о сопственој.
Што се тиче оне друге рационалистичке тачке гледишта, зашто нам је живот заправо потребан? Па, када не бисмо живели, никада не бисмо сагледали све лепоте (или бар неке од њих), али оне истинске, овог света. Гледајући рационалистички, није могуће да сазнамо шта је срећа, љубав, доброта, поштење, врлина уколико не сагледамо свет из свог угла, а тог угла нема уколико нисмо живели. Са друге стране, међутим, шта ће некоме врлина на Земљи, ако је тај неко умро?
Разумни људи једноставно тврде да је живети потребно, да је то иманентно сваком бићу и да то једноставно треба тако да буде... Овакве расправе би се могле данима вртети у круг, а да се заправо или не дође до закључка, или дође до закључка да је живот непотребан... Али, у чему је онда сврха расправе, ако се дође до негативног закључка? Вероватно управо у томе да се некако још одржи нада да је живот потребан, и да таквог треба да желимо.
О другим стварима ћу вероватно писати касније, нарочито о делу да ли желимо некога у животу... Овога пута толико.

14. јануар 2009.

Чудесна судбина ТоМЦее срећника (први део)


Па, срећни Вам празници. Стигла је и званично нова година, за оне који је чекају по јулијанском календару... Како каже она порука што сам је примио и разаслао, није, брате, мала ствар продужити календар, мада не верујем ни да је нешто посебно од значаја, али како се ми сви угледамо на Божић, а Божић пада 25. децембра, па нама (још увек) седмог јануара по новом календару, ипак онда има ту нечега... Ова нова година у коју смо данас ушли је проста, што значи да је краћа за цео један јулијански дан од претходне.
Толико о обавештајном делу; други део је честитка. Обећао сам овде да ће православну, лепу честитку од мене добити сви по списку; обећао па се покајао. Отприлике увек знам ко на мене помисли када су тако неки наши празници у питању, али сада сам решио да то истестирам. Што се тиче оних мојих најбољих уредника и редовних читалаца наших званично-сајтских чланака, нико ми честитку није послао; не замерам, вероватно су негде били на дочеку. Што се тиче остатка, они знају ко се са мном читао, а ко није, и на томе им честитам. Само сам овога пута хтео да честитку не пошаљем прво ја, него неко други (за разлику од оне од Бадњег дана). Дакле, свим поштоваоцима јулијанског календара честитао бих овом приликом Нову годину и надолазеће празнике и желим им да сви имају љубави, среће и пара у животу мало више од мене, јер кад би је имали као ја... Али то је трећи део :) И на крају, нека слога и даље буде наш градивни елемент (не деструктивни), па кад се сви сложимо рачунам да можемо да победимо коњицу ноћи.
А сада иде оно по чему сам наслов дао... Могу ти рећи, драги читаоче, да ових дана устајем око поднева... Чудно за мене? Па и није толико чудно, јер је мом организму потребно да се одмори после сваког бурног дана који оставим иза себе. Знаш како је, устанеш, једеш најлепши оброк на свету, одрадиш нека два-три сата, добијеш кинту за град, поједеш други, обично мање успешан оброк од оног првог, али свеједно успешан, истушираш се, средиш се, после три-четири сата крећеш у ноћне авантуре... И на крају дана, пре него дођеш кући уморан као пас, караш као луд... Да, да, читаоче, добро си прочит`о - караш као луд.
Откуд то, тако одједном, питаш се? Е, па да вам бата каже (није Бата): дошао ја у Параћин, сви ме дивно дочекали овде... Прво они из школе, али ме је изненадио један другар којега сам у граду видео, а с њим сам заједно ишао на ватерполо. Нисам га видео сто година... Шета неке две рибице по граду. Питам га шта је то, каже упао у неку џумлару прошле недеље, побио се са тројицом, поређао их на буљук и после тога рибе кренуле саме да прилазе... Каже има их пет-шест плус другарице које похвата успут; ако ми треба нешто да га позовем... То су ти брате оне зиљаве пице што се пале на мишићавост и, наравно, кару. И тако, чули се ми сутрадан, увече изашао са њим, отишли да нађемо те његове другарице, он ме упознаје, све оно, екстра, нема фрке, бла, бла, трућ, трућ (ово је чувени цитат) и за крај, ја повео једну, он другу и одосмо... У "Кариби", јефтиније је... И тамо пиће, пиће, пиће, игра, игра, игра, сепаре, оп`! И ето... Први пут, други пут... И тако даље, да не објашњавам сад. Први дан; други дан; трећи дан; ја устајем све у подне, ови моји мисле: легао касно, виси за компом, четује, гледа филмове, итд. А ја цепам... Може се рећи да су највећи део посла обавили трбушњаци, које сам доградио, док сам склекове малчице запоставио, али још увек су видљиви...
Шта ти је живот... Још додатни извори прихода - па то да вам не причам... Примам мито, стипендију, плату (на црно), дневницу; зеленашим, продајем дрогу, дилујем порниће, дерем по кућама... Добро, ово последње баш не радим. Па то је пун новчаник лове, а ни за шта... Што се матурског тиче, одавно сам га одрадио; научио сам све алгоритме са графовима... Једино ме Нет почео јебати ових дана, не знам због чега; ваљда ови провалили да им неко сиса информације, па решили да заглаве вентил. Ал` нема везе; већ сам ионако поскидао гомилу ствари која ми је била потребна... За приходе, наравно... Пошто је посао око затварања прошле године углавном завршен, као и извештаји за глупсоне из одсека за дуван, ко измисли ону глупост... Тако да ја сада имам пуно љубави у себи за све и све вас волим и грлим и поздрављам и желим вам срећне празнике!


Дакле, као што се да приметити из овога мој живот је у новој години постао невероватно богат и леп и све је фантастично. Све - осим једне ствари. Погађате шта? Е па није, него је скоро све записано у претходна два пасуса гомила неистина. Хоћеш шта је са мном збиља? Добићеш.
Ових дана заиста устајем око поднева. То је делом због тога што обично до поноћи завршавамо извештаје за дуванце, а после тога у мрклом мраку ја у својој соби радим оно што је радио и Авнан, само без снајке, у друштву једне добре другарице са петнаестипоинчног широког (тј. дугачког) екрана, из групе New Sensations. И онда, кад легнеш у два а будан си већ сто година и цео дан гледаш у екране, нормално да ћеш да спаваш до дванаест, посебно ако ти је у соби 28 степени и иза главе ти је ТА (скраћеница) пећ која (само ноћу) стоји укључена. Па ујутро не можеш да се разборавиш. Кад се једном разборавиш, очекује те доручак, који можда поједеш а можда и не, у зависности од тога колико си расположен да га спремиш и колико си јео претходне вечери, као и колико касниш на посао који обављаш (мада немаш утврђено радно време, што пре стигнеш - више ћеш да урадиш). Кад се одвучеш до посла (наравно, што бржим ходом, јер је напољу поледица, мећава, магла, снег или већ зависи од услова), тамо те чека једна фина гомилица папира које треба да пренесеш својим фантастичним брзим "програмерским" (мада ти за ово не треба вештина програмера) прстима у рачунар који је испред тебе. Папири могу бити у разним облицима, оно што је рачун или фактура уносиш као калкулацију, оно што су "цепке" тј. дневни извештаји - уносиш у КПО или, чешће, трговачку књигу. Што се извода разних (међу којима су неке право идиотске) банака тиче, њих уваљујеш оцу који седи преко пута тебе, јер он то зна (а ја наравно не знам, мада би било лепо да их једном уконтам, можда следеће године). Са врата се појављују разне врсте клијената, од којих због неких човек може да скрене пре времена (ако право време за то ипак постоји), па се зато суочавамо са разним проблемима несавесних трговаца, произвођача и пружаоца услуга који не знају како треба да воде посао, па нам пред свођење пореза за претходну годину доносе рачуне од маја месеца, или када тврде да немају више рачуна и скоро све си завршио, они ти донесу још њих двадесетак за просинац, и идеш све испочетка. Наравно, о дуванском извештају да не причам... Попис који се ради ИЗРИЧИТО на 31.12. они одраде после недељу дана, када им већ стигну нове залихе; после треба да се исправљају бројкице и одузима већ набављено да би се знало шта је тог дана било у залихама. Наравно, и то је боље од оних који уопште не донесу попис... Али то је само још једна политичка грешка нашег милог пријатеља, кога овом приликом поздрављам, а који се прихватио вођења извештаја а да не наплати, иако је то обавеза директора фирме. Од ове године, шестомесечни и годишњи извештај се наплаћују ;)
Када се вратиш кући, са пописима и лагер-листама о набавкама, онда све те податке убацујеш у специјалну базу коју је обезбедила, погађате, Агенција за дуван. Тај образац је, мора се признати, од дванаестог месеца 2008. знатно побољшан, али је малчице искомпликован, па сам за њега направио, поново, нови програм за унос. Овај програм за унос знатно је бољи од прошлогодишњег, тако да, осим при убацивању шифара у табели за залихе (за коју су се ови нешто уфурали, па негде повуче шифру, а негде мораш да прекуцаваш), имамо много краћи поступак него што је то било раније, хвала Богу на томе, и да није ових фејк пописа, све би се то завршило у року од два дана...
Дакле, радни дан траје од устајања до залегања и времена за одмор је јако мало. Све то због гомиле рокова и несавесних клијената... Шта да се ради? Ништа, само да се узимају све паре које ти нуде и да тераш даље. Матурски ћу да завршим у Крагујевцу, алгоритме ћу тамо да извежбам, лектиру нисам прочитао, чак ми и за "Мајстора" још увек недостаје педесетак страна... За вежбање немам више воље, одавно сам престао и вратио се на почетак. Нигде не излазим, никоме се не јављам. Од мојих сам се једино са Попом чуо, договорили се као да свирамо мало, али нема се времена... Једино сам хтео да напишем онај састав о Светом Сави, и написаћу га, па ћу после само да га укомпонујем са неком од оних тема.
И тако, ја вам желим свима пуно љубави, здравља и памети, па нека сви раде и задрже свој посао, јер стижу нам кризне године. Много кризније него икада, иако се чини да смо већ прошли Голготу и да нам коњица ноћи не може ништа. И захвалите Богу ако имате шта да радите, јер су дани све суморнији. И радите све што вам понуде, без обзира на износ (ако немате посла) - сваки посао је добродошао, а Ђаволу је лако беспосленог навести на грех. Велики поздрав од вашег духовног брата!

11. јануар 2009.

"То Мики, то..." :P

Заљубљиве су природе... рече Ђоло и затвори дневник. Додао бих на то само: посебно неки...
Да ли си икада волео ван граница нормалног? Наравно да овиме не мислим на прекомерну љубав већ на љубав према непознатом. Рећи ћеш да сам будала из два разлога: прво - што ово пишем и друго - што сам уопште дозволио себи да ми се тако нешто деси... Па опет, дешава се човеку свашта, па може и то...
Прича о Јасни (псеудоним) започиње отприлике овако (а касније се може развити и у фантазију односно књигу? почетак је истинит). Добио ја за време зимскога распуста једне од протеклих година (мислим да је 2007. у питању) поруку са неким бројем. У то доба сам баш негде исто блоговао или тако нешто, углавном о томе није ни било речи. Као и сваки докони и знатижељни младић (а није Ратко), узео да тестирам. Пошаљем поруку, стигне ми одговор. И тако, ја упознао особу са виртуелним именом Јасна, ко зна да ли сам право име уопште икада сазнао. Углавном ја се представљам ониме што јесам јер је то толико једноставно и не верујем да би икаква опасност по моју приватност постојала, нарочито у годинама у којима сам био. Јасна је била годину дана старија (причам у приповедачком прошлом времену, на крају ћете сконтати и због чега). На питање како да је замислим добио сам одговор да је бринета зелених очију, осредњег раста, док јој је лик један од оних који лако упадају у очи и никада се не заборављају и увек ти се чини да си их већ негде видео (овај део о лику сам ја лично осмислио, и јако јој се допао). Војвођанка, романтична душа, помало нервозна, можда мало уображена и досадна, баш као и свака девојка у том добу... Стално је слала пољупце, понекад је била смор за медаљу а понекад је умела да те растужи, да те насмеје, да те учини срећним. Често је и плакала преко порука...
Један једини дан је био довољан (мислим да је у питању био 16. или 18. јануар, не верујте ми на реч), и осећао сам се већ као да је моја... На крају, тог дана је потрошила приличан износ кредита на мене... Замислите, тог дана сам јој дао надимак Лики и то јој је остало до краја :) Имала је неке своје моменте и желим да верујем да је постојала јер је заузела значајно место у мом књижевно-уметничком развоју. Слао сам јој неке своје песмице, бацакао јој риме као смеће кроз прозор и свидело јој се... Не знам да ли ме је икада видела на нету, али једном када сам се ошишао рекла је да сам био сладак онако чупав (ко ме зна из тог периода, знаће о чему говорим; било - не поновило се). Отишла је негде у доба матуре, баш кад сам смишљао стихове за шест месеци дописивања, тако да се негде од краја маја нисмо више читали...
Патио сам неко време, али нисам дао да се то примети. На крају, ко зна ко је био са друге стране телефона... Не бих да размишљам о томе, али оно што је било јако је интересантно искуство. Још једном је моја мисаоно-вербална интелигенција надвладала социјалну. Пих...
Можда ће овде бити још прича о њој... Осетио сам потребу да ово напишем - не знам због чега. Ваљда ми се не спава...

08. јануар 2009.

Мир Божији, Христос се роди!

Срећан Божић свим православцима који славе по јулијанском календару уз наду да ће ускоро опет потећи гаса са истока на запад и да ћемо у топлим домовима опет моћи да дочекујемо неке друге празнике, као што овај можда и нисмо могли.
Ја не могу да верујем колико љубави у мени има за цео свет. Могу о овоме да причам на више начина и знам да ће звучати патетично, али ја страшно волим свет око нас (наравно да не мислим на онај нови предмет који се одскора увео у основне школе, а који ми, мало старији, нисмо имали). Толико га волим да сам два пута! заплакао гледајући онај филм о Божићној радости што је био на РТС2 јуче. Наравно, плакао сам од среће, не знам тачно због чега, али филм ме је испунио као до сада ниједан други... Све је трептало у мени... Боже, па ја ипак имам осећања, само их је требало такнути, па да се распламсају као искре око бадњака.
Ништа, ето, желим вам да вам нова година донесе љубави, здравља, слоге, весеља и пара (тим редоследом), па нека сви сложни превазиђемо све оно што је пред нама. А пред нама су три тешке године, судећи по предањима и прорицањима (наравно, оним хришћанским а не оним празноверним). Чувајте се, борите се, множите се, крстите се и волите се, јер то је кључ нашег опстанка како на Земљи тако и у Царству Небескоме, које је крајњи циљ свакога од нас. Амин.

06. јануар 2009.

Бадњи дан!

Бадњи дан је... Срећно нека је свима који ово читају, а и онима који не читају, јер ово је барем дан на који свако заслужује подједнаку срећу да са својим најмилијима у топлој атмосфери ужива у свим чарима једног породичног празника. Нажалост, немају сви такву срећу и ја бих желео да се на данашњи и сутрашњи радосни празник сетимо оних који су усамљени, тужни, који немају хране, одеће, топлог дома, који немају са киме и шта да поделе, који живе у беди, страху, болести, глади... Да се сви сетимо њих и да им, ако ништа друго, макар посветимо по једну молитву... Нека много наших гласова похрли ка Небу за оне које можда и не познајемо, али знамо да су сада негде тамо сами, гладни, на хладноћи и можда ће се њима баш сутра десити нешто лепо, можда ће Добри Бог услишити наше молитве...
А онда, сетимо се и онога што често нама недостаје, свих оних врлина од кад је света и века... Сетимо се поштења, несебичности, даровања, искрености, слоге, јединства, љубави... Сетимо се свега онога чега нам је иоле фалило у претходној години. Па нека га у овој години буде прегршти, нека се браћа поново уједине, нека сви станемо под један кров као што смо сви, Богу хвала, под истим небеским сводом, и нека се сви ујединимо у јединственом циљу - оживимо слогу како бисмо сложни пребродили све недаће које се пред нама налазе...
Тужно је што ово пишем ја, који већ два дана пролазим поред деце која просе и не удељујем ништа... Тешка, али тврда срца пролазим поред њих... Није ми свеједно. Знам да онај Неко то посматра од горе... И знам да ће ме то све стићи једног дана; и не верујем да ћу се успети покајати довољно... Али ето. Не знам ни сам...
Размислимо мало о овоме. Можда нам буде боље у будућности.

01. јануар 2009.

Њу јрс резолушн

Драги моји читаоци и читатељице,
Овом приликом желео бих да вам пожелим све оно што себи и сами можете пожелети у овој грегоријанској 2009. години. Ви већ знате који су код вас приоритети (неко више воли паре, неко љубав, неко верује у Бога а неко у срећу; неко пак у судбину и у то се ја нећу мешати; само саветујем да не верујете у хороскоп ако сте хришћани и ако нисте будале ;) ). Дакле, свега што вам затреба, и да вам моја помоћ треба само мало мање (знају они на које се ово односи). Ево, ја сам се ноћас баш уморио од спавања и бежања од возова (а возови раздвајају људе), и онда, чим сам се пробудио, решио да саставим новогодишње знате већ... Шта ћу променити у овој години.
За почетак, решио сам да порадим на социјалној интелигенцији, у чему би ми могла помоћи моја најновија читатељка, зна она већ, пошто је она планирала да ради матурски на такву тему... Онда, решио сам да платонику оставим у старој години и окончао сам је једном једином смс поруком, чији садржај објавити овде је непотребно. Треће, решио сам да постанем вредни радник, јер од леног рада више ништа немам. Четврто, решио сам да постанем и помало непоштен, јер и то је одлика оних које се носе са овом "светском кризом", која над нама влада већ добар низ година. И за крај, решио сам да мало другачије резонујем и правим резонабилније резолуције, како бих био задовољан собом, што је одлика срећних људи.
За крај, своју јединствену остављам као завештање другима, нека је пазе и чувају, када ја нисам могао. Свој дневник ћу, пак, посветити неким мало другачијим темама, односно остаће на истоме, само што мислим да оне исконске платонике више неће бити (бар за сада). Овај пост је требало да се објави још јутрос око 8:20, али сам, игром случаја, тек сада доспео до интернета.
Још једном, све вам најбоље желим у новој грегоријанској 2009. години, а за ону нашу, православну, јулијанску, биће једна другачија и мало специфичнија честитка... Наравно, ако се не читамо до божићних празника, и њих вам желим да проведете у породичној и веселој атмосфери са својим најмилијима и да будете у стању да са празником Христовог рођења оставите иза себе све што вам је неко можда остао дужан у претходној години, да опростите свима који су се можда огрешили о вас и да останете срећни и задовољни и о том 25. децембру јулијанског календара. Хвала вам још једном што ми указујете своје поверење, без вас бих био ништа. И наравно, уколико мислите да би било интересантно некоме да ово чита и коментарише, слободно проширите адресу, мало рекламе не би шкодило. Обећавам да се неће покајати... ;)

Blog Archive