14. децембар 2009.

Овај пост наслов нема...

...овај пост садржај нема
овај пост стварно није неки пост...

Сад мало неозбиљно. Прође још један шугав дан назван недеља јер тада нико не деље дрвета (префињена и не-ушипарајућа, непостојећа множина од дрво) и сви су сморени јер је дан за смор. Или одмор?
Енивеј, како је то код мене прошло? Изгубио сам нека два и по сата у путовању до Београда и назад у више наврата, провео сам неко време блејећи на станици као моје омиљене животиње и чекајући пошиљку из Параћина, успут једним оком мотрећи једну златну рибицу на клупици а другим оком пазећи да на мене не налети неки од бројних голубова које је неки клинац са задовољством вијао по стази... Био сам и у посети колеги с факса, требало је да га научим нечему али је испало да ни ја то не знам баш најбоље, па је имало сврхе учити заједничким снагама. И он је упао у неки очај због једне породичне ситуације о којој сада нећу, па није био нешто посебно расположен. Мени је такође било непријатно због тога...
Стигао сам кући нешто пре девет увече, непланирано сам остао мало дуже. Отада висим на компу, као и увек, буљим у ова словца и сличице, једем неке чајне кексиће и размишљам о томе како још увек имам цео, неокрњен хлеб од прекјуче јер нисам имао прилике да га једем колико сам често био код куће ових дана. Требало би учинити нешто по том питању. Мораћу и да скувам још једну нану, што више куцкам све ми се више чини да ћу почети да се гушим.
Не могу да се развеселим јер нема ничега веселог у мом животу. Притискају мало обавезе које сам поприлично запоставио ових дана и мораћу нешто по том питању да урадим. Ипак, све би требало да се заврши до уторка, после чега опет креће мало џабалебарења. Моје самовање у празној кући завршава се у уторак, јер ми тада стиже бата из Ћуприје. Лепо. Не знам како ћу му пред очи јер сам провео скоро две недеље на празној гајби а да ништа нисам привео. Каже онај мали црња са Дорћола: "Ко није привео, тај није ни живео"... Шта сам онда ја радио овде који к+---?!
Идемо даље... Срећан сам помало јер сам поново почео да пишем неке текстове. Упустио бих се мало у хип-хоп, али немам ја више шта да кажем. Бар ми се чини. Жао ми једне песме, нема нигде резервне копије а била је тако јака, ремек-дело једног мог напрслог дана, када сам се осећао слично као сада, само са много више креативног набоја. Сачуван је само први део, а други део је негде изгубљен. Морам да питам Марета да нема можда то негде код себе на машини...
Не знам шта да вам кажем. Волите свет око себе, будите такви да нико не буде као ви, трудите се да останете оригинални и да вас сви копирају, а када једном крену трудите се да чините нешто што је немогуће ископирати. Тако ћете заштитити свој јединствени стил.
Будите с пријатељима. Правите Снешка од снега којег нема. Направите му и Снежану, да не буде сам... Да не мора и он да пише књигу "Снежана, жена које нема"... Смејте се и живите здраво, колико год је то у вашој моћи. У мојој моћи јесте, али се ја тако фино одупирем здравом животу да се плашим за себе.
Пишући све ово, тотално ми је изашло из главе да сам по први пут држао Звездин барјак у рукама 12.12. на прослави 20 година постојања групе Делије Север. Нисам поменуо ни да смо освојили јесењу титулу. А ко ће ако нећемо ми?
Ево једне песме за крај. Права песма за овакав пост...

Поздравља вас ТоМЦаа :)

2 коментара:

  1. "Снежана, жена које нема"... - e, ова је добра. XD Ма буди паметан, немој да те те ствари погоде! Проће то!

    ОдговориИзбриши
  2. Интересантан живот :) Чекај, у каквој си ти кући? Имаш изнајмљену кућу у БГ-у??

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive