07. децембар 2009.

Три за грош

Ово је једна од тема која ми се већ дуже време чини интересантном... Сваког дана једно те исто, а опет сваког дана нешто другачије.
Постоји више перспектива из којих бих могао да пишем о овоме. Кренућу да пишем, па куда ме текст однесе - не замерајте што сам можда неповезан, то често радим :)
Прођите кроз подземну галерију Зеленог венца и чућете их. Ма и видећете их сигурно. Они су симбол једног времена и једног начина живота. Нису ту од рана јутра, штавише нема их ни цело пре подне. Не знам кад се појављују, никада нисам у право време био на правом месту. Па ипак, сваког поподнева кад се враћам с факса они су некако магично ту.
Постоји више врста артикала и сходно томе више различитих цена. Нису иритирајући, врло су корисни, али их неки људи једноставно не воле. Или можда желе да забораве њихове артикле?
Кренимо од чарапа - 3 пара за 100 динара је типична цена. Нисам сигуран, али мислим да су то оне које постану неупотребљиве после пар ношења јер се њихов синтетички материјал претвори у нешто згуснуто и чврсто, личи на гуму али није гума... Што се одевних предмета тиче, поред незаобилазних чарапа ту су и ролке, мајице, гаће, "брусеви", шалови, мараме, капе, рукавице, папуче... Свашта нешто, по мизерним ценама.
Следе они који продају свашта у другом облику - жваке, бомбонице, чоколаде, нешто недефинисано, календаре, грицкалице за нокте. На месту нечега недефинисаног нпр. могу доћи сунђери, али и постери са ликом Ратка Младића... Сналазе се људи.
СВИ ОНИ (досад поменути) чим почне киша однекле ваде гомилу кишобрана и крећу да их продају. Није ми јасно одакле их ваде, никад нисам приметио да их неко има, али све остале артикле замени један, у том тренутку најпотребнији, кишобран. Сви их имају, и сви их продају.
Ходајући мало даље, ка Кнез Михаиловој, можете наићи на продавце пиратских дискова - неки продају дискове директно, а неки дају на увид имрповизоване каталоге, па можеш наручити оно што ти треба уколико то нешто имају. Одушевио ме је један лик код кога је мој друг свратио да пита за филмове Хемфрија Богарта:
- Имаш ли нешто од Хемфрија Богарта?
- Скидао сам неке концерте, вероватно има, провери овде (даје му каталог музике) :0
Лик ужасно добро познаје оно што продаје :)
Уобичајено је проћи и поред човека који цео свој живот (или бар откад сам ја први пут био у Београду па до данас) проводи продајући оне узице (не знам ни ја како да их назовем, мислим да их он зове "шал за наочаре" или тако нешто) које омогућавају да наочари путују с вама где год их ви оставили (ако их правилно употребите). Ово "шал за наочаре" ме увек насмеје јер човек има карактеристичан начин излагања (тај глас, акценат и тоналитет су ми фантастични).
Навео бих и оне који се појављују сезонски, пред крај месеца, и чије су речи углавном "Маркице, маркице, купујем, продајем, маркице" (са малим варијацијама). Не знам одакле им маркице и од кога их купују, али сам пар пута видео људе (и зачудио се) како купују код њих. Све ми то делује некако чудно... Ипак ми је сигурније да своју маркицу лепо дочекам у реду, а некад и није велика гужва.
Да не заборавим и омладинце који у Кнезу заустављају људе и нуде им разне хуманитарне ствари, али то је већ друга прича...
Како они живе? Ваљда од тога што продају. Ови који продају одевне предмете углавном најбоље пролазе јер су жене чести пролазници на Зелењаку. Не знам ни како се доселе ту, пар пута сам видео како се скупљају јер их неки човек (вероватно неки инспектор и-или криминалац који их рекетира да би ту продавали) тера одатле. Сви су углавном послушни, али се сутрадан поново нађу на истом месту, и тако у круг.
Полиција их не дира, знају се добро. Више пута сам видео пандуре како причају и зезају се са продавцима сатова. Ах да, њих нисам поменуо. Ето, на Зелењаку можете набавити и ручни сат, ако вам је потребан.
Хране се ту где раде, углавном понесу које парче хлеба и нешто сухомеснато увијено у фолију да прегризу када их задеси глад. Где спавају? Не знам, знам само да нису ту целу ноћ јер их јутром нема. Не знам ни када одлазе, али су око 20 сати углавном "распродаје" тј. смање цену (зар може и ниже?) за педесетак до сто динара, евентуално уместо 2 пара за 100 продају 3 пара за 100.
Одакле узимају робу? Не знам ни то, све је сумњиво... Неки производи (барем прехрамбени) изгледају баш као прави, али још увек нисам сигуран у њихов квалитет да бих их куповао на таквим местима.
Чини се да је све то преостало од праксе из наше блиске прошлости... Сетимо се како је то некад изгледало (ја то не знам, знам како је било у Параћину и било је слично, али сам, ево, видео овај документарац, па вам дајем инсерт и топло препоручујем да одгледате све делове): УПОЗОРЕЊЕ: Цела прича је потресна и подсећа на једно време које, чини се, још увек није сасвим прошло...

Не знам како је на Булевару сада, али је Зелењак дефинитивно готово пресликано такво место. Они који се крпе с економијом обавезно барем погледају понуду, а направи се страшна гужва пред "распродају" кад а се цене снизе, па младе и нешто старије даме које туда пролазе стају и испробавају ствари пред импровизованим тезгама - картонским кутијама. Све то подсећа на времена када су они преживљавали због нас, и ми због њих. Можда сада изгледа мало боље, али судећи по постојању и "њих" и "нас", још увек није дошло до промене.
Нисам љубитељ куповине, тако да ништа нисам купио на тезгама већ дужи период (још од одласка на крагујевачки бувљак по адаптер за синт, пре 3-4 године). Исто тако нисам ништа сам купио ни у продавници већ дуже време (ако то нешто није храна, коју редовно конзумирам). Ипак бих себе убројао у "нас", јер када треба нешто углавном купујем на таквим или сличним местима, ако су ми она при руци (да не морам да пешачим километре да бих дошао до тезги). То је бар у Београду лако јер сваког дана прелазим те исте километре превозом...
Некад се и поистоветим с њима или ми постану толико досадни да и сам кренем да, пробијајући се кроз редове, вичем "сто динара, сто динара", "кишобрани, кишобрани", "маркице, маркице, маркице" или нешто томе слично... После се запитам како се они осећају због тога. Неке сам вероватно увредио. Ма, живот иде даље, опростиће ми кад будем свратио код неког од њих по кишобран или рукавице. Треба преживети...

Напомена: имао сам више фотографија, али су неке ужасне, мрачне, замућене или ми се једноставно не свиђају. Ни ове нису нешто, али ето, као илустрација. Немам бољу камеру, а и трудио сам се да будем неуочљив да не бих имао проблема с неким.









3 коментара:

  1. Све што си овде написао, ја гледам сваки дан, и пролазим истим путевима као и ти. И убедљиво је најјачи лик који продаје шалове за наочаре :-) Орасположи ме свако јутро кад журим на предавање, тај акценат и та боја гласа... прајслес :-)

    ОдговориИзбриши
  2. Шаллл занаачарее... =)
    Јбг, немам његову слику, али можда ће бити једном...

    ОдговориИзбриши
  3. Ако ти се укаже прилика, обавезно га сликај, или још боље, сними га :-)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive