02. децембар 2009.

Први прави јубилеј...

Драги моји и драге моје (радујем се што причам у множини), ево дођосмо и до 100-ог поста, веровали или не... Руководећи се неким познатим принципима блоговања које сам покрао од других аутора (неки од њих су пописани у листи за читање са стране), за први јубиларни пост на овом блогу нисам припремио ништа посебно, па сам, путујући до малопре 84-ом до РАФа (као и сваке среде ујутро), размишљао о томе шта би могло да се напише на овом месту у ово време а да људима буде интересантно... Е па, руководећи се истим тим принципима, решио сам да направим листу ствари које су обележиле овај блог од његовог оснивања, 06. јуна 2008. године. Па кренимо од самог оснивања (ова листа иде хронолошки, али нема бројчане ознаке јер не знам шта би било најважније):
  • По ко зна који пут (06.06.2008.) је пост значајан због тога што је означио моју дефинитивну решеност да се бацим на писање и да овога пута не одустајем... Прочитајте ако вас интересује, иначе у њему не пише ништа много интересантно. Значајан је због тога што је почетак :)
  • У старту није било ничега значајног, до мог осамнаестог... Било је интересантних и мање интересантних причица, али све у свему - ништа посебно... И ту је било неке сете, туге, глупости, бла, бла. Онда притисак, нека тензија око рођендана, одласка на екскурзију, финансирања године школовања и спремања за факултет... И тада сам био заљубљен, само што то никоме нисам рекао јер:
  • то је неважно... (12.09.2008.) Толико прикривености емоција често ме доводило до депресије. Једноставно нисам умео ни смео да се изразим или да се поверим о томе никоме... То се манифестовало и на овај пост. Пронашао сам како сам дефинисао релативну опсесију, објавићу то у неком од следећих постова. Чудно али истинито колико тога носим у себи.
  • Ове прикривене емоције су толико утицале на моје изражавање да је дошло дотле да ни сам не знам шта сам хтео да кажем... То се већ манифестовало на први следећи пост и ставио сам га у регију "Виша филозофија" јер не може да га размрси нико живи...
  • "ПЛАТОНИЈУМ" (17.09.2008. - 29.12.2008.) - најуспелији постови икада... Сав тај притисак натерао ме је да кренем у једном потпуно новом смеру и поверавам се свима, не помињући једино име особе којој је све то посвећено... Ова љубав се касније прерасподелила на цео свет јер је неприхваћена као таква од моје јединствене...
  • У међувремену сам писао о свему и свачему, углавном о пороцима, касније и болестима, и неким својим виђењима света у коме живимо. Уосталом, то је све тако стандардно и уобичајено, али ипак сматрам да су ти постови итекако вредни помена... Кроз њих се развијао мој јединствени стил писања, измиксован од свих до те мере да се не зна да ли пишем комедије или трагедије.
  • Ближила се нова 2009. и морам признати да сам толико пао и пропао у ону своју платонику да се то не може речима описати. Променио сам се тотално и што сам више био у томе, све ме је мање људи препознавало. Често сам медитирао, али без мантри - једноставно сам гледао кроз прозор у "коцку" (затворену област у Првој гимназији која подсећа на затворско двориште) и имао празне мисли. Одсутан, никоме нисам одговарао, био сам исцрпљен и једно време престао и да учим... Није ми било ни до чега. Ево поста који је наговестио расплет: И тако даље, и тако даље... (29.12.2008.)
  • Вратио сам се у Параћин за последњи зимски распуст у току свог похађања средње школе. Одморио сам се пар дана и пожелео да све крене изнова и да се све промени. Жеља ми се вишеструко испунила, а шта сам пожелео себи, њој и читаоцима (којих тада није било више од 2 или 3) можете прочитати овде: Њу јрс резолушн (01.01.2009.)
  • Истовремено, ово је означило нову еру у мом блоговању, променом назива блога, а касније и дизајна. Прешао сам из мола у дур и почео да се радујем животу. Следећих неколико постова говори управо о радостима дељења и несебичне љубави које би живот по себи (да га човек није друкчије преуредио) пружао свима. Осим пар постова у којима заиста мрзим што сам ја онај ко сам (пренапоран, досадан живот и неискоришћено време), све остало писано је као проповед једног здравог живота и односа према људима.
  • Негде у време кад сам се почео бавити међуљудским односима на нивоу интернета, 14.02.2009. наишао је неко нов (?!) на мој одељењски блог који сам у то време такође водио и више пута недељно ажурирао (Одељењско веће четврто-см). Ово ме је благо речено изненадило, више зачудило, једноставно нисам могао да верујем да је неко са стране налетео баш на оно што сам тада радио за одељење... Мој први читалац са стране је Стефан Јањић и уопште ми није јасно како је ког врага доспео тамо, али ми је заиста драго због тога, јер је после његове прве посете том блогу, па касније и овом, почео да се повећава број посета и, што је још важније, број читалаца мог дневника. Преко његовог блога сам се повезао са још неким особама (хиперлинкови са стране) и отада сви заједно функционишемо као целина, допуњујемо се, размењујемо мишљења, а моје писање добија некакав смисао (чему остављање трагова кад нема ко да наиђе на њих?!). Зато му хвала што је претраживао ко зна шта и налетео на ону страницу :) (ово помињање једног читаоца не значи да су остали не дај Боже мање битни, него је он једноставно започео нагомилавање читалаца овде, а мени је управо то било потребно. Иначе, све вас волим скоро подједнако xD !!!)
  • (скоро па) Опроштајно писмо... је следећа преломна ствар у мом животу. Завршио сам средњу и овим постом у форми писма опростио се од свега што ме је радовало и вукло школи, и онога што ме смарало и убијало кад помислим на школу. У ствари, пост је више посвећен директно одељењу чији сам дневник водио на горе поменутој адреси. Више ништа неће бити исто без њих и без школске атмосфере... У следећем посту сам резимирао прошлост и најавио кретање у нешто ново...
  • Јул и август месец 2009. били су прилично празни што се постовања тиче... Теме - свакакве, углавном одраз расположења. Читајући наслове и не сећам се о чему сам све писао, а мрско ми је да проверавам сваки пост посебно... Па ипак, могу издвојити свој први одлазак на Маракану (ову нашу, не бразилску) и наговештај почетка моје навијачке каријере. Пост је дат у чудној форми и имао сам негативних критика због избора теме од стране неких људи јер сам ово објавио и на фејсу... Па ипак, први пут какав се само пожелети може је био управо такав...
  • У Параћину сам преживео још пар психичких криза (мени је то ко добар дан, јелте?) и кроз постове, што мрачне, што светлије, приказивао та своја осећања... За време лета блоговање је било доста ређе, због недостатка времена, али и тема за писање. Ипак, било је пар заиста интересантних прича са тог распуста... Од 25.09.2009. дефинитивно крећем нову серију постова, с тим што је пост тог дана био јако садржајан, а у суштини ништа посебно од опште важности нисам рекао. Намерно не линкујем до тог поста.
  • Безброј интересантних ствари откад сам стигао у Београд и ето - нови дизајн и тотално промењена концепција блога 04.11.2009. Нови назив, нови опис, нови опис профила, нови изглед, другачија организација, нове категорије, нове теме... Нови блог, условљен новим ТоМЦоом :)
  • 15.11.2009. ...како не умрети после свих умирања... је прича о једном човеку који је обележио наше време (оно што старији кажу "моје време"). Умро је патријарх српски, господин Павле. Потом је уследило тотално преиспитивање и још један упад у кризу идентитета... Из које сам коначно испливао негде после недеље или две (01.12.).
  • ДАНАС - стоти пост. Драго ми је што сам оволико дуго преживео блогујући о разним стварима и надам се да ћу бар још толико бити с вама, а и много дуже. Трудићу се да останем доследан себи, ма какав да сам у датом тренутку. Ви сте већ навикли на моје начине изражавања тако да вас више ништа од мене не чуди... Све вас волим јер знам да и ви волите мене =) Ваш Супер-сецко :)

3 коментара:

  1. ToMCa, čestitke za veliki jubilej! Želim da još puno lepih postova napišeš. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала Вам најлепше, трудићу се, а и Вама исто желим :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive