12. новембар 2009.

Друже команданте

Било је то још док је покојни председник био жив. Мада се не зна тачно где се и када то збило, а нису баш разјашњене ни околности како се то збило, личило је све на неки чудан сплет околности, па чак помало и на време Хитлерове Немачке.
Не знам како сам тада био нешто старији него што сам заиста био, имао сам ту око 15-16 година. Све је деловало страшно логично, мада је, схватићете, заиста нелогично. Стојим на неком платоу, прилично празном. Негде около распоређене клупе, једна широка улица (као писта), паркић, зграде у близини и тако неки чудни детаљи који ће касније бити употребљени, па можда и створени ту баш у том тренутку.
Не знам ни шта сам ту радио, знам да су били у близини неки зидари, радили и пијуцкали пиво, са друге стране на клупама омладина кулира, такође пијући пиво, све су стаклене флаше, оне од пола литра. У то време некако није ни било ове ПЕТ амбалаже, или је се барем ја не сећам.
И онда, стиже аутобус, чује се жамор око мене. Истрчавам са стране буса и чекам. Излази он, главом и брадом (мање брадом, више оном препознатљивом седом фризуром и стасом), друг врховни командант и председник Слободан Милошевић. Како сам истрчао, зауставио сам се негде дијагонално десно од њега док је излазио и стао мирно као на рапорт, али су ми се ноге одсекле. Успео сам само да изговорим нешто као "Друже команданте,..", салутирајући и колена су ми клецнула и пао сам на леђа изгубивши равнотежу. Са мном не знам шта се збило, он се ваљда осмехнуо а онда су притрчала нека 2-3 војника и извели нешто слично као ја, само без падања. Он им је дао вољно а онда је и он отишао, негде у непознатом правцу.
У међувремену сам устао, у ваздуху се осећала невоља и већ сам кренуо да трчим ка једној од зграда. Већ пијани момци са клупа су устали и почели да ломе и да бацају каменице и парчиће бетона, неки људи су им се ваљда супротставили. Некако сам са висине (не знам које, ваљда сам се попео на спрат у згради) видео како оном пистом са почетка јури камион носећи контејнер напред (нека комбинација кипера и виљушкара) право према маси, изузетном брзином. И њега су гађали али му се и склањали са пута. Трчао сам на горе степеницама колико ме ноге носе. Ускоро сам видео како и други беже ка зградама, неко од њих је утрчао и у моју. Трудио сам се да будем нечујан и прескакао степенице, а тај неко ко је био испод мене пар спратова чуо се прилично гласно. Наишао сам на зелена врата са бравом негде на средини (чудна брава, као за сеф) и отворио их, улетео у стан и закључао. Некако понешен свим тим стварима продрао сам се "Партизане..." и схвативши шта сам запевао променио одмах њихов стих у "...мрзимо те..." (неко би ме убио због овога). Видео сам жену која изнутра посматра све то и рекао "Кево извини, али морао сам да уђем, немам где да се склоним"... и нешто на ту фору. Она ме је примила, радила је нешто у кухињи, ваљда месила неко тесто; само је прокоментарисала како би и њена Весна требало да се склони, и питала ме где је. Ја сам рекао да немам појма јер и не знам ко је Весна, али да се надам да ће све бити у реду. Онда ме је она поставила код врата и рекла да добро ослушкујем, да никоме не отварам јер она кад дође прво ће застати код врата, а онда ући. Било је то чудно у овим околностима, али сам прихватио и упамтио тај савет...
Протрчавало је још људи тим степеницама и чула се галама, па се онда стишала. После неког времена неко је застао испред врата, а онда пробао да уђе. Ја сам отворио, она је сва у журби улетела унутра и ја сам поново закључао врата. Загрлила је мајку, али што је још чудније загрлила је и мене иако је не познајем. Била је три-четири године млађа и права је срећа што јој неко није каменицом разнео главу или што је није дохватила народна милиција уколико је била тамо доле.
Углавном ту долази до прекида филма, пробудио сам се... Не знам шта је све ово било, али ми баш личи на детињство. Нисам био довољно стар да се упуштам у такве ствари и увек сам се клонио срања, па тако и у сну. Можда сам испао пичка, можда ће ме неки осуђивати што сам салутирао врховном команданту, али он је био ауторитет (бар се тако чинило у то време). Не знам, ови данашњи нереди су некако неинтересантни... Мада је боље кад их нема. Ипак доста њих који су учествовали тада, осећају потребу да се поново макљају негде по Тргу републике, Булевару револуције и старим добрим бојним пољима града Београда. Навикло се, јбг.

3 коментара:

  1. Ja овако нешто сигурно не бих могао да сањам јер су моји снови (углавном) много бесмисленији. Да ли те председник прогања и откад је покојни? :)

    ОдговориИзбриши
  2. Не, председника сањам први пут. Покојнике повремено... Овај сан има изузетну уметничку вредност, али реално не знам шта се збива у мојој глави.
    Могуће је да сам у међувремену постао државни непријатељ, могуће је да сам постао хулиган, могуће је да сам постао војник, могуће је да сам постао педофил (мада се надам да нисам постао ништа од овога, за ово четврто се и кривично одговара). Могуће је и да ми само треба мало више одмора од глупости које се дешавају сваки дан. Уметничка вредност је у томе што осликава оно што се заиста догађало кроз призму обичног човека који, на срећу, није био на ратишту него по улицама града... За мене је покојни Слоба био толики ауторитет да чак и 5. октобра кад су га свргавали па се пекао во у центру Параћина, ја још увек нисам смео да певам ону безвезну свима познату песму мојих сабораца Делија "Спаси Србију и убиј се..." Ваљда и због тога што сам мало већи човек или мало паметнији па схватам да самоубиство није решење ниједног проблема, а посебно државног...
    Једном ћу сањати и Легију и покојног Ђинђића... Тек тад ми ништа неће бити јасно. А можда сам то беше већ сањао?!

    ОдговориИзбриши
  3. Ja се слабо сећам 5. октобра. Знам само да су сви причали да ће се живети пуно боље. И заиста, није ПУНО боље, али је боље. Имам осећај да се заиста боље живи. За самоубиство си у праву- то заиста није решење... А те навијачке песме су заиста безвезе... И кад сам био на Митингу у Београду нисам хтео да певам будалаштину "Убиј, закољи, да Шиптар не постоји". Умно заостало.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive