25. септембар 2009.

Нисмо се одавно срели...

...и доста се тога издешавало у међувремену. Морам да признам да сам ових дана (овим данима не називам неки период као што нпр. жене имају оне дане, већ само период за који овде нисам ама баш ништа нашао за сходно да напишем) у почетку био поприлично мртав (поново) због ситуације која се одигравала. Није да у току ових дана нисам размишљао о писању на блогу и немојте мислити да се моје гостовање проредило јер сам заборавио на све вас, па чак и на самог себе, јер то једноставно није истина. То што душмани и пропаганда кажу знате да никад није ни било истина, а вероватно неће ни бити, осим ако душмани постану наши а пропаганда исто постане наша (ко год то били ми).
Да не дужим причу, јуче сам хтео да пишем о прекјучерашњем дану који је оставио поприлично много утисака на мене (чак сам поменуо оцу да је дан био поприлично неуобичајен јер се свашта издешавало, на шта ме је он питао "Како то мислиш?", после чега сам се поново сморио). Међутим, како то обично бива, јучерашњи дан ми је поново био толико испуњен да практично нисам могао стићи ни да укључим рачунало а камо ли да смишљам шта ћу да напишем. Разумећете да ја у ствари све смишљам у тренутку, али после радим преглед, лектуру и остале ствари да би тај текст изгледао лепо.
Кренућемо од прекјуче а завршити на сутра.
Од самог почетка прекјуче није изгледало ништа неуобичајеније од осталих дана (не знам зашто али је ово чудо за куцање текста почело да ми подвлачи неуобичајене речи у српском језику, али се не дам збунити јер знам шта сам хтео да кажем). А онда се издешавала гомила ствари (поново је подвукао) од којих сам вероватно половину заборавио јер нисам забележио, а све то јер сам у мањку времена постао кретен (ко разуме схватиће). Да кренемо редом.
Нека од мојих иностраних пријатеља (требало би да стоји пријатељица али не бих да ме погрешно схватите) који су у мојој мафијашкој породици (поново не бих да ме погрешно схватите, реч је о MW на Фејсу) затражила је да јој пошаљем неки поклон (наравно, у MW, не стварно). У следећих неколико минута ја сам покушавао да је пронађем, што није нимало једноставно на оних 8 страна (колико сам тада имао). Помислио сам како ли је онима који имају по 500 и више "колега" у мафији?! После десетак минута на мејл ми је стигло 26 порука, практично у истој секунди. 26? Позива за пријатељство... Док сам стигао до странице за захтеве тај број се већ учетворостручио. Да не дужим много, наједном су сви пожелели да буду моје колеге :)
Тешко је прихватити све те људе одједном, имајући у виду да све треба да сврстам у посебну групу пријатеља коју сам оформио само због њих. Сада имам још око 500 неодговорених захтева и одговараћу на један по један кад будем имао времена, што ће рећи кроз пола сата. Импресивно, зар не?
Импресивно, да. Уследило је ишчекивање утакмице купа на домаћем терену на којој није било домаће публике. Клуб је малце кажњен јер су Делије малце побрљавиле против Смедерева. Други шок је био што нема директног видео преноса већ само текстуалног. Пратећи текстуални пренос, запањио ме је резултат од 4:1 на крају првог полувремена. Неки ће можда рећи да сам потценио свој клуб, али судећи по претходним играма никако није могло то да се очекује, нарочито без присуства Делија. Као из ината, играли су јуначки, иако је добар део првог тима био на клупи, и догурали до 6:1 на крају. Стаменковић је одбранио два пенала (браво за њега) и одушевљењу нигде краја.
Док смо пратили пренос, играли смо Bejeweled Deluxe јер је то у принципу једина игра коју заједно играмо отац и ја. Требало је да кренемо у офанзиву на подрум, али смо то одложили за сутра (тј. јуче). Морам рећи да је прилично поправио своју игру.
А увече? Како је готово целокупна екипа у Београду, част изузецима, изашли смо само Стеле и ја. Јока је имао неке неодложне послове са Тијаном (побогу, управо је подвукао Тијаном?!) а Пера се удружио са Танићем па смо само нас двојица преостали. Мало је рећи да је било чудно екстра (мрзим изразе екстра и супер, ко их измисли...). Значи (мрзим значи) претресли смо све могуће теме, што би се рекло (мрзим што би се рекло) од Кулина бана и нисам знао да нас двојица можемо толико тога да испричамо. Стеле је убацио неке нове песме, пили смо пиво седећи на клупи и коментарисали о свим пролазницима. Све их знамо јер су сваке вечери на истом месту, као и ми. Прошле су оне две лујке што слушају емо-реп и хтели смо да их легитимишемо у Шмиовом стилу али нису смеле да прођу поново... Онај лик који увек трчи отрчао је пет-шест кругова. Кејци су опет били на свом месту, преко пута нашег (у ствари преко реке, али тако се каже). Продискутовали смо декинтираност, емотивност, друштвене и школске проблеме, проблеме са супротним полом и проблеме са јужним полом... Време је летело споро и чинило се да ће дуго, да ће врло дуго трчати испод свода плава... Мислили смо да је двадесет до два, а тек је прошло једанаест :)
Стигао сам кући и ушао у ве-це... Неко је зазвонио на интерфон који се чује као да је полицијска или не-дај-Боже санитетска сирена. Када сам изашао баба је била на ногама у пиџами, брбљајући нешто са оцом (ово прво о је дуго, звучи као да је изашло из неке серије, не знам ти ни ја које, која има реч село у називу). Дакле... Имамо ми разних врста фамилије. Рецимо да се неко пукао мало јаче, да су га током дана одвезли у болницу... Да је пребачен у Ћуприју а санитетско возило није хтело да врати његову мајку кући... Онда је она дошла таксијем, за који није имала кинте па је звонила код нас да затражи. Код мене пара кол`ко хоћеш, али нисам био доступан, тако да је баба својих последњих 250 динара дала за тај такси, који је, узгред, коштао 300. Ово никоме не причајте.
И после таквог дана миран сан....
Јуче сам цео дан удисао прашину чистећи подрум са старим (није он стар, него тако се каже). Ово је одвратно, али знате већ како је кад из носа излазе црне, смрдљиве и љигаве ствари пуне прашине... Подрум није чишћен вековима. Избацили смо шездесетак стаклених флаша, неку трулу грађу и иструлеле картоне. Све сада изгледа много чистије, али ћемо и данас нешто да дорадимо. Наравно, организам ће се чистити вероватно бар недељу дана.
Синоћ сам имао сличну конверзацију са Јоком, који је произишао (не разговор него Јока) из оне везе са Тијаном од прекјуче. Кад нас је Стеле напустио, обишли смо један велики круг око града, дужећи причу, поново о свему и свачему. Технички сви мислимо исто, само што то ни не знамо.
Стеле сутра ради журку у Фонтани са још три DJа. Дођите да га подржите, улаз је џ. Пушта се електроника, углавном ствари које нисте чули ако не слушате тврђи звук. Хаус, електро, тек, днб и остала сајбер музика... Но крџа ет ол (како то увек и бива у Фонтани)! Почетак - 22.


3 коментара:

  1. Баш лепо што си и ти направио Твитер :)))

    ОдговориИзбриши
  2. Супер пост! Мислим, прича сама по себи ми и није скроз јасна јер не знам те људе, али је препун игре речима, примедбама у заградама (јако волим заграде, ту обично пише оно што је најважније) и још је све испричано на екстра (ни ја не волим ту реч) начин који је лак за читање.

    Један од бољих постова овде.

    ОдговориИзбриши
  3. Кад боље размислим, неке од ових људи ни ја не знам, али кад некога виђаш стално једноставно знаш ко је... А у ствари знаш само један детаљ о њему.
    Као што ми сваке вечери седимо на клупи и слушамо музику (нашу музику), тако рецимо ове две емо-реперке слушају ту своју музику. Видео сам и синоћ лика који трчи, упоран је доста. Крупан је и могуће је да ради у неком обезбеђењу па одржава кондицију. А можда и покушава да смрша, ко би га знао :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive