10. септембар 2009.

Странчева прича

За све сам крив. Признајем.
И данас, и јуче, и увек... Крив сам.
И за оно што ће сутра бити, и за оно што ће бити за десет година.
Крив сам за све што се дешава.
Окривите ме и осудите. Немојте имати сажаљења.
Овакви се кривци не пуштају на слободу.
Никада им не дају да слободно мисле, слободно пишу и говоре.
Не дају им да се слободно понашају, већ морају живети у стегама учмалог и устаљеног лажног морала свакодневнице.
Морају живети дволично иако то не желе јер ће иначе бити још више криви.
Ко је једном окривљен, нема му више слободе.
Одједном постаје главни кривац за сваку следећу туђу грешку.
Одједном му због једне једине ситнице цео свет окрећу наглавачке.
И желе да га униште. И желе да га понизе.
И желе да му наметну признање за све друге кривице о којима понекад ништа није ни чуо.
И кривице за оно што се још увек није догодило, али претпостављају да ће се десити.
А десиће се баш његовом кривицом.

И зато сам крив.
Разапните ме на стуб срама, спалите ме на ломачи.
Биће то мање болно него посматрати вас како са задовољством намећете једни другима туђе кривице.
А када ме једном будете спалили, славите. Још један кривац је нестао са лица земље.
Сутра се нећете сећати ни за шта је крив, ни због чега сте га спалили.
Али нећете жалити. Једноставно, ако је спаљен, морало је тако бити.
Нико није кривац без кривице.
Нико од нас није невино осуђен.
Свако је направио једну грешку због које ни највећу звер не бисте убили.
И од те грешке таложењем туђих бесмислених речи настала је кривица за какву би тешко било окривити и цело човечанство.
Зато је лакше све пребацити на једног.

Крив сам и нећу се жалити ако ми још неку кривицу набаците.
Камен на срцу све је тежи, али ћу веровати да ће пасти.
А пашће онда када не буде имао шта да притиска.

Нека ваши оштри погледи и грубе речи наваљују на мене.
Нека нико од вас не види суштину. Или ако је види, нека се прави да је слеп.
Ко је много видео, највише је страдао.
Ко ово буде видео, први ће страдати.

Кривите ме. Кривите ме и за њих. Кривите ме и за себе.
Све своје кривице свалите на мене.
Бићу слободан као птица када ме једном са том гомилом кривица пустите да одем.
Или ми дате да попијем отров.
Протерајте ме са ове планете. Нестаћу као голубије перо које се одвојило у лету.
Неће ме бити и вама ће преостати само једно - да пронађете новог кривца.

Сетите се, биће то један од вас.
Али не бојте се, и сами ћете на крају видети како је лепо преузети све кривице на свету.
Како је лепо отићи и не вратити се више.
И онда ћете кренути да кривите себе.
Људи ће изазвати самоуништење борећи се за то ко је крив.
А кривца, опет, неће бити.

Нека будем последњи кривац.
Окривите ме, осудите, разапните на стуб срама, спалите на ломачи, дајте ми отров.
Гледаћу вас одозго и смејати се.
Знаћу да нисам крив.

4 коментара:

  1. Помало подсећа на Пркосну песму. :) Шта ли те је само навело на тако црне мисли?

    ОдговориИзбриши
  2. Зар? О да, сад сам схватио...
    Па... У праву си. Изгледа да ми се урезала у памћење од толиког слушања.
    --
    Не бих знао разлог. Ваљда ме је све живо убило, а кад сам је завршио подсетила ме је на једног друга који је увек за све крив. Зашто говорим "је" кад ово није песма?!

    ОдговориИзбриши
  3. Значи, није аутобиографска. Супер :)

    ОдговориИзбриши
  4. Interesantno, ostavlja jak utisak, tera na razmišljanje, dopada mi se.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive