07. август 2009.

Први пут какав се само пожелети може

Тог дана сам устао више од сата пре времена које је било означено на аларму у телефону. Био сам видно узбуђен због онога што ме очекује, па иако сам легао готово у 3, нисам спавао дуже од 4 сата. Када сам устао, прво сам искључио аларм да не би звонио касније, а онда се уверио да сви још увек спавају. Тако сам могао бити сигуран да ћу неометано моћи да се увучем у купатило и кренем да се сређујем... Први пут није мала ствар!
Шта сам радио у купатилу не би требало да вас занима, па ћу само рећи да сам се истуширао, обријао, намирисао и средио фризуру, таман на време јер је мајка устала и требало је да крене да се спрема за посао. Кад је изашла рекла ми је да није требало да улазим пре ње јер је већ каснила, али шта да радим :) Неке ствари једноставно имају приоритет.
Доручковао сам релативно рано у односу на навике али је интересантно да сам био гладан (што је за мене реткост). Пошто сам добио позив да је све спремно, спаковао сам пар најпотребнијих ствари (тренерку ако захладни и флашицу са водом) и кренуо на место састанка. Када смо се нашли, упознао сам посаду и заједно смо отпочели вожњу. Све је било спремно за мој први пут.
Никада до тада нисам ишао на састанке на невиђено, али је ово први пут, па нека је и двоструки. Њене слике су говориле милионе речи, тако да је јасно зашто сам био узбуђен.
Далеко је Београд... У вожњи је била добра музика и у опуштеној атмосфери свакодневне конверзације и моје нестрпљење је заборављено. Када се возиш ауто-путем у брзом ауту, време јако брзо пролети.
Стигли смо и прво сели код ортака да се одморимо, а затим пошли пешице на место састанка, да утврдимо да је све у реду. Успут су ме зезали јер ми је први пут, али једном и то мора проћи :) Локација је утврђена, као и режим превоза за то вече. Вратили смо се и ручали. Врућа супа и завидно припремљена мусака коју је спремио отац другара код којих смо смештени вратили су енергију у тело. Било је време да се мало одморим јер ме је увече очекивало - већ знате шта :)
Планирано је да се крене око 2 сата раније, како бих се уходао и одомаћио, међутим - као из ината - почела је да лије кишурина. Нисам могао да поднесем оно што се чуло и видело кроз прозоре... Међутим, пошто киша никако није престајала, одлучили смо да кренемо заједно по киши па шта нам Бог да. На срећу, станица је била преко пута неких 50-ак метара и врло брзо је наишао превоз. Мислили смо да идемо трамвајем, али је бус раније наишао, а после 2-3 минута испоставило се да је то била добра идеја јер се трамвај покварио...
Пошто смо стигли на место састанка и киша је полако престајала да пада... И коначно упутили смо се ка њој... Обезбеђење није правило проблеме, а ни гужве још није било (сат и по пре почетка представе) али није било празно. По проласку обезбеђења више није било препрека и примила ме је.
Људи су постајали нестрпљиви, киша је час падала - час престајала, нека музика је стално ишла. Присутни, укључујући и мене, знали су добро све те песме, неки су певали гласно, неки певушили. И дошло је време.
После свих нас, примила је и љуте непријатеље - Динамо из Тбилисија... Моја Маракана. После првог звиждука, спремна кореографија нас на северу и урлање из све снаге. За ово сам се спремао целог живота... Коначно сам ту!
Публика је твоја најлуђа на свету, нико Звездо нема то што имаш ти...
Једна за другом низале су се песме. Неки су слабо пратили, једног момента смо остали и без вође тако да смо двадесетак минута (сектори 5, 6 и 7) морали да пратимо вође из суседних делова. Видело се да неки нису баш навежбани.
Нисам престајао од почетка до самог краја... Наша песма их је носила до 5:2 и последњих 20 минута били су најлуђих 20 минута у мом животу. Никада је нећу оставити.
Лудовали смо док смо се враћали пут Параћина. Прошли смо кроз центар певајући песме вољеног тима. Откад сам се родио чекао сам на овај тренутак. И могу само рећи да је био прави.

Једино ме интересује шта сте ви мислили док сте читали првих неколико пасуса? :)

3 коментара:

  1. Ја сам мислио о мусаки. Мислим да ћу одмах после овог коментарисања отићи до фрижидера јер сам огладнео кад си поменуо мусаку... ММММмммммм... МммммМусака... :)

    ОдговориИзбриши
  2. О, како кува Црногорац... Страшан је.
    Свака част мојој баби, али ипак мислим да лепшу мусаку нисам јео у животу (немојте да јој кажете).

    ОдговориИзбриши
  3. Не - спомињи - више - мусаку! Одмах огладним! :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive