03. јун 2009.

На срцу ми лежи...

Поздрав свим љубитељима писане речи. Дуго нисам ништа писао, за шта постоји више разлога. Два су најважнија: нисам имао времена и нисам имао инспирације. Други разлог је, разуме се, онај кључни. И није да сада имам инспирације, али ми се чини да је ово прави тренутак да напишем нешто, барем због тога што сада (тренутно) имам времена и не знам шта бих са собом.
Од последњег пута када сам писао нешто издешавало се много тога. Неке су ствари биле лепе, неке мање лепе. Не може се, ипак, рећи да се десило и нешто ружно. То је моје субјективно виђење онога што се мени лично издешавало и нема везе са ситуацијама у којима се други налазе. Хронолошки не могу да набрајам јер би то изискивало доста времена, а и коцкице ми нису толико добро сложене да бих знао када се тачно шта десило. У ретроспективу ћу можда ући нешто касније, уколико буде било потребе.
Стање у којем се тренутно налазим је потпуни пад физичког, емоционалног и интелектуалног индекса биоритма. Све три доње амплитуде дешавају се у року од десетак дана, од којих је јуче био први (пад физичког индекса). Ако нешто није добро, то је што се баш некако у то време дешавају кључни моменти за наставак мог живота - СИО и матурски испити. Ово око биоритма верујем да није празна прича, јер сам га тек малопре погледао, а осећам се онако како показује већ два-три дана... Скренуо бих пажњу на то да сам јутрос био страшно уморан (после навршене матурске вечери у хотелу, када смо прешли у Fly fly), те да сам после нешто више од сата отишао кући са страшним боловима у ногама, сморен због лоше музике и емоционално дотучен тоталним неуспехом у скретању пажње на себе, за шта нисам ни имао воље... Дакле, све се слаже?!
Што се тиче самог завршетка школе, после исправљене оцене из физике и на већу из астрономије, прошао сам са просеком 5.00, што доста значи за бодове на пријему на факултетима. Матурско вече је прошло у знаку кише као у песми Нојева барка. Киша није престајала да пада целог тог дана (01. јун), наставила је целу ноћ и, овде код мене, престала тек око 4 поподне (02. јун). Улазак у хотел био је под кишобранима, ништа се није видело, мало смо били као покисли (без овог "као") и тако даље... Углавном подизање морала кренуло је тек после неких сат времена, када је музика профункционисала. О даљем угођају у хотелу не бих, довољно је рећи да сам задовољан. О оном после хотела већ сам рекао.
Е сад... Чему онакав наслов? Поново сам у фази. Овога пута у фази у којој волим, а никога конкретно... Или можда...? Ма не, стварно, немам никакав посебан објекат... Е, кад човек воли, он пати због неузвраћене љубави... А пошто објекат није дефинисан, испада да само терам себе да патим због глупости. Тотално безвезе, што би се рекло...
Ваљда је то због усамљености. Данас сам био страшно сам, ваљда због тога што ми се ништа није радило, па је тиме усамљеност постала већа... Очекујем да сутра неће бити тако.
Ето, само да се зна. До читања.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive