16. фебруар 2009.

Није ни њему лако...

Много ствари треба претрпети ових дана. Ако погледамо на свет као филозофи ("у даљину", како би то рекла наша професорица Весна, показујући при томе на горе испред себе као што је Хитлер поздрављао масу, прим. аут.) видећемо да од овог тренутног живота и нема некакве велике користи. Може се рећи и да већина нас (у ово "нас" не убрајам оне који су се накрали или који још увек узимају као антипод Робина Худа и трпају у своје сефове-сламарице) у ствари овај живот животари. Проживљава се чисто да би се преживело и када је питање голе егзистенције прво (а негде и једино) питање које вам на памет падне кад устанете из кревета (ако уопште, дао Бог, имате кревет) онда остајете у великом проблему. Остајете, јер најчешће ни сами не знате шта ћете са собом и својим животом, како да прегурате "још ово данас, па можда сутра и буде боље", и запитате се да ли уопште вреди живети. А онда се сетите (ако имате некога) онога због кога живите, онога кога волите можда и више но себе и да бисте све учинили како би тај неко био срећан, па макар сада морали да легнете под воз или скочите у плитку залеђену реку са 30 метара висине.
Ипак мислим да је најтеже онима који и поред свега тога што немају, немају никога. О таквим људима не бих знао шта да кажем а да то није или погрешно, или патетично, или оба. О њима, дакле, више неће бити речи (у овом тексту).
Да се осврнемо мало на наслов: на кога се мислило? Ево сад ћу да вам кажем. Нека се у овом тексту препозна сам свако ко иза себе има најмање 50 милиона динара, 5 банковних рачуна (у разним банкама), архитектонско чудо (које не мора увек бити највеће на свету), већу или мању породицу која цела живи само од његовог посла и једну фирму (концерн) која ће све то да подржава... Ви, којима се обраћам, то свакако нисте (јер ако јесте, нема сврхе да читате), и вама нећу да придикујем због тога. Али зашто мислите да је њима (опет Кенгур на ФОКСу) лако? Зашто мислите да они живе онако како се само пожелети може, да имају богатство иза себе и да њих боли уво (да се не изражавам сад) за све што се дешава у овој нашој вољеној отаџбини? Сад ћу да вам кажем.
Ви мислите да је њима лако јер они немају егзистенцијално питање пред собом. Они се не питају шта ће данас да једу, где ће да спавају, да ли ће имати за кирију, за хлеб, за струју, воду, грејање, да ли ће се уопште угрејати, да ли имају кров над главом или не, да ли ће деца да им оду у школу или не... Јер, Боже мој, они своју децу школују по приватним академијама (школе су углавном превазишли јер су такви људи обично нешто старија генерација), имају (топли) дом, могу да троше колико хоће јер имају кинту брате... Али, ни њима није лако, верујте ми на реч. Знате ли ви какве муке њих муче? Сад ћу да вам кажем.
Они се, кад устану, питају како стоји курс евра, ко је купио (продао) деонице, да ли је берза доживела раст или пад, ко им је платио, а ко није, дугове, ко им је данас остао дужан, с ким имају састанак, да ли ће купити или не ону фирму у стечају итд. Они живе од 5 ујутро до 12 ноћу и за све то време они размишљају како да обрну лову и да остану у игри. Они су, у ствари, тешко болесни. Имају све оне могуће менаџерске болести (чир на желуцу, камење у жучи и бубрезима, висок притисак, дијабетес, параноју и др.) и једва се са њима боре. Сваког дана им је све теже и теже...
И зато, немојте их прозивати и прижељкивати да сте у њиховој ситуацији. Сваког дана некоме од њих се деси нешто страшно и свако од њих је сваким даном све ближи смрти (као, уосталом, и сви ми). И зато, кад некада пожелите да будете на њиховом месту, сетите се ове причице и замислите се како је боље.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive