11. јануар 2009.

"То Мики, то..." :P

Заљубљиве су природе... рече Ђоло и затвори дневник. Додао бих на то само: посебно неки...
Да ли си икада волео ван граница нормалног? Наравно да овиме не мислим на прекомерну љубав већ на љубав према непознатом. Рећи ћеш да сам будала из два разлога: прво - што ово пишем и друго - што сам уопште дозволио себи да ми се тако нешто деси... Па опет, дешава се човеку свашта, па може и то...
Прича о Јасни (псеудоним) започиње отприлике овако (а касније се може развити и у фантазију односно књигу? почетак је истинит). Добио ја за време зимскога распуста једне од протеклих година (мислим да је 2007. у питању) поруку са неким бројем. У то доба сам баш негде исто блоговао или тако нешто, углавном о томе није ни било речи. Као и сваки докони и знатижељни младић (а није Ратко), узео да тестирам. Пошаљем поруку, стигне ми одговор. И тако, ја упознао особу са виртуелним именом Јасна, ко зна да ли сам право име уопште икада сазнао. Углавном ја се представљам ониме што јесам јер је то толико једноставно и не верујем да би икаква опасност по моју приватност постојала, нарочито у годинама у којима сам био. Јасна је била годину дана старија (причам у приповедачком прошлом времену, на крају ћете сконтати и због чега). На питање како да је замислим добио сам одговор да је бринета зелених очију, осредњег раста, док јој је лик један од оних који лако упадају у очи и никада се не заборављају и увек ти се чини да си их већ негде видео (овај део о лику сам ја лично осмислио, и јако јој се допао). Војвођанка, романтична душа, помало нервозна, можда мало уображена и досадна, баш као и свака девојка у том добу... Стално је слала пољупце, понекад је била смор за медаљу а понекад је умела да те растужи, да те насмеје, да те учини срећним. Често је и плакала преко порука...
Један једини дан је био довољан (мислим да је у питању био 16. или 18. јануар, не верујте ми на реч), и осећао сам се већ као да је моја... На крају, тог дана је потрошила приличан износ кредита на мене... Замислите, тог дана сам јој дао надимак Лики и то јој је остало до краја :) Имала је неке своје моменте и желим да верујем да је постојала јер је заузела значајно место у мом књижевно-уметничком развоју. Слао сам јој неке своје песмице, бацакао јој риме као смеће кроз прозор и свидело јој се... Не знам да ли ме је икада видела на нету, али једном када сам се ошишао рекла је да сам био сладак онако чупав (ко ме зна из тог периода, знаће о чему говорим; било - не поновило се). Отишла је негде у доба матуре, баш кад сам смишљао стихове за шест месеци дописивања, тако да се негде од краја маја нисмо више читали...
Патио сам неко време, али нисам дао да се то примети. На крају, ко зна ко је био са друге стране телефона... Не бих да размишљам о томе, али оно што је било јако је интересантно искуство. Још једном је моја мисаоно-вербална интелигенција надвладала социјалну. Пих...
Можда ће овде бити још прича о њој... Осетио сам потребу да ово напишем - не знам због чега. Ваљда ми се не спава...

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive