15. јануар 2009.

Да ли те желим или не?

Питање за сваку могућу појаву на свету, била она материјалне или духовне природе. Чекајући да нас оно нешто однесе од овог телесног, земаљског, тзв. световног живота (мада је световни, по мени, сваки живот на НЕКОМ свету), долазимо у контакт са разним појавама почев од дана нашег рођења па све до тог фамозног одласка у непознато. Певајући тако, често се кроз песму запитамо да ли нам је нешто (или не дај Боже неко, мада се то све чешће дешава, али таква је судбина људског рода) заиста потребно у животу. Прво питање је, свакако, да ли ми желимо да живимо. Ово питање је од давнина задавало потешкоће чак и најумнијим филозофима свих бранши, назовимо то тако.
Желимо ли заиста да живимо? Свакако, на први поглед, одговор је да желимо. Барем ја желим. Или можда само мислим да желим? Посматрајући живот са данашње тачке гледишта, ако већ немамо шта да добијемо на овоме свету, тј. настављамо у ништавило које је углавном свима непознато и осим неких религијских тврђења (сваког на своју страну, тренутно гледам на свет као рационалиста а не као верник), онда нема никакве потребе (практичне, наравно) да се на њему задржавамо. Дакле, гледано кроз такву призму, "световни" живот нам уопште није потребан.
Гледајући кроз призму верника, живот на Земљи нам је итекако потребан. Размотримо то са православско-хришћанске тачке гледишта. Прво, грех је одузети себи живот; само Бог има право да даје и одузима животе, док други који то чине бивају вишеструко кажњавани кроз овај и онај тамо живот. Даље, нама је овај живот као тест, проба за Царство Небеско. Јер, када дође до судњега часа, сви греси се пресабирају и утврђује се да ли смо подобни или не. Ако стигнемо у пет до дванаест да се искрено покајемо, вероватно ћемо ући тамо, али ако не - забасали смо на крив пут и нема нам повратка. Иначе, претпостављам да је чувена изрека "у пет до дванаест" извађена управо из овог, библијског контекста.
Слично је вероватно и са осталим религијама, о којима нисам подобан да причам, мада сматрам за себе да не знам баш пуно ни о сопственој.
Што се тиче оне друге рационалистичке тачке гледишта, зашто нам је живот заправо потребан? Па, када не бисмо живели, никада не бисмо сагледали све лепоте (или бар неке од њих), али оне истинске, овог света. Гледајући рационалистички, није могуће да сазнамо шта је срећа, љубав, доброта, поштење, врлина уколико не сагледамо свет из свог угла, а тог угла нема уколико нисмо живели. Са друге стране, међутим, шта ће некоме врлина на Земљи, ако је тај неко умро?
Разумни људи једноставно тврде да је живети потребно, да је то иманентно сваком бићу и да то једноставно треба тако да буде... Овакве расправе би се могле данима вртети у круг, а да се заправо или не дође до закључка, или дође до закључка да је живот непотребан... Али, у чему је онда сврха расправе, ако се дође до негативног закључка? Вероватно управо у томе да се некако још одржи нада да је живот потребан, и да таквог треба да желимо.
О другим стварима ћу вероватно писати касније, нарочито о делу да ли желимо некога у животу... Овога пута толико.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive