29. децембар 2008.

И тако даље, и тако даље...

И тако даље... Никад ближе, увек само даље и даље. Ни сањао нисам да може да се оде толико далеко да се више не препознаје оно некадашње "неко"... У ствари, свима ово изгледа чудно, свима све друго изгледа нормално, само изгледа да ја нисам нормалан и да нешто са мном није у реду када се ја упорно држим ове своје тачке гледишта...
Кад двоје лоши постану, пријатељи тешко остану... рече онај Владов текстописац (ако је он сам, извињавам му се дубоко, али то сада није важно). И онда... Све је деловало тако једноставно. На крају, чини ми се да сам ја управо онај главни кривац. Не може се рећи (барем не у овом случају) да је крив ђаво - сам сам крив због овога што ми се дешава.
И онда поново тиховање, туговање, зверање у празно. Опет ничега и ништавила и празнине. Опет болесног и тужног погледа. Али опет да нико ни случајно не примети, потребно је одавати утисак успешне особе... Зар не? Мада, и ако неко примети, осећам да нисам довољно вредан да би на мене обратио више пажње од једног обичног "Зашто си сам?", и онда отишао до бестрага, остављајући ме да и даље будем оно што најбоље знам - да будем сам.
Верујем. Верујем да сам се ја у ствари одаљио. Верујем да је мој страх довољно велики да више не смем да јој приђем на исти начин као некада. На крају крајева, кога змија поткачи, и гуштера се боји (ово није оригинална изрека)... Дами с педигреом више не могу да приђем из више разлога. Један од њих је да се променила она. Други од њих је да сам се променио ја. Трећи од њих је да не престаје да разговара са Наташом о тако недужним а тако болним темама у које не смем да се умешам. Четврти од њих је да ништа више не може бити исто. Пети од њих... ма није ни важно.
Одлазим. Идем из овог града у три лепе. Идем тамо где ме срце води. Можда се и прочитамо за време распуста. Овај распуст је одмор од људи, одмор од хладнокрвних школских обавеза. Овај распуст је одмор од свега... Можда вам будем писао. Можда и не.
Ето, ухвати ме опет релативна опсесија... Јебига... Не заобилази ме никако; што каже Вучко, тачно знаш кад ће да наиђе и ако се не припремиш - оде.
Увенуће нарцис бели. Не знам зашто; ваљда ми је тако лакше.

26. децембар 2008.

Да се не заборави (и даље чиста платоника)

Е драга, драга, да је среће... Била би са мном, али ТИ СЕ НЕЋЕ! Знаш, кад те неко толико одбија да ти просто досади, то је невероватно. Просто си у трипу да из ината нешто неће, па то ти је. А када некога волиш из контра-ината (сад ти мене нећеш, баш због тога ћу да те волим), то је још црње. Као што рекох ономад, "ја сам упоран младић и има да те волим без обзира на све..."
Е сад. Мислим да није требало да прочиташ све оно. Свака тајна једном свакако се дозна, међутим... Чини ми се некако да откада си прочитала оно, као да си се нагло одаљила од мене, поставила неки гард у страху да ти се не приближим више него што се теби хоће. На тај начин, ја више не могу да ти се приближим ни онако како сам некада... Штавише, осећам да сада гајиш неку врсту одбојности према мени. Избегаваш ме вешто, не јављаш се, скрећеш поглед кад ме видиш, одлазиш, пролазиш, долазиш - к`о да не видиш... И тако даље, и тако даље.
Знаш да "недостатак времена" повређује људе? Исто тако их повређује и недостатак пажње (који није под наводницима јер је прави, док је недостатак времена само изговор да се некоме не посвети пажња). Овога пута, изгледа, отварам се до краја. Више не знам шта осећам. Рекао бих да нисам равнодушан, јер је то нешто најгоре што човеку може да се догоди. Па ипак... Равнодушан сам према толико ствари, што не бих био и према теби?
Због тога што те волим, идиоте (извини што сам постао нагло груб). Волим те и због свега што ми радиш почео сам да те мрзим. Сада те мрзим више него ико, и хтео бих да ти све ово саспем у лице, као што сам до јуче хтео да ти саспем све оне лепе речи које сам тако брижно бележио у ово место за избацивање уметности и смећа. Комбинација мржње и љубави је, опет, толико конфузна да може да доведе и до болести типа анксиозности, депресије, па чак и суицидности. Међутим, довољно сам проучио самог себе да бих знао како од тога треба да се одбраним. Ова релативна опсесија ме неће одузети.
Нисам те заборавио. Немој да мислиш да је ониме све завршено. Ћераћемо се ми још, како би рекао Матија. Наравно, и даље те волим, само ми ова мржња изазвана твојим контра-одбрамбеним механизмима полако гаси емоције. А то није у реду. Јер емоције су оно што одржава љубав у животу, зар не?
О том потом. Убеђен сам да ћеш једног дана доћи и ти на ред. Сетићеш се онда шта сам ти говорио. Надај се само да неће бити прекасно, као што се и ја надам. Јер оно Шкабово "бар ја имам времена" неће вечито да траје. А када једном прође, више се не враћа.
Ето, сада сам ти рекао све у лице, као и увек. Па ти сад види, можда ти се свиђа, можда ти се не свиђа. Само реци нешто, немој постепено да се губиш јер то убија! Чујеш ли?

Нема секса, нема дроге... Само рок и рол. (Живот је апсурд?)

Пре почетка да нагласим да ми је на путу до стране за уписивање пало на памет још прегршт ствари о којима бих могао да пишем, али кад бих све њих искомбиновао, овај пост не би имао тему. На крају, судећи по ничему, могу да закључим да сам већ углавном и заборавио које сам све теме имао на уму. Када сам се подсетио шта сам писао прошлог пута, на памет ми је пала нова изрека: боље помија него про-мија. Наравно, случајно се погодило да сам до данас имао линк ка неком сајту који служи за освету повређеног младића кога је повредила нико други него Миа, његова бивша, али сам линк склонио јер ми више не доноси никакве користи, ваљда због тога јер ми је IP адреса динамичка? Углавном, тога више нема на овоме месту.
Е сад, да се вратимо теми. Дакле, живот је парадокс - увек ми остаје рок и рол; дроге нема, као ни насиља. Додуше, живи се у страху, али зато секса нема на видику. Као што се може приметити, овде сам променуо неколико фантастичних изрека, типа "Sex, drugs, rock&roll" и оно од Електричног оргазма - "остали су секс, дрога, насиље и страх". Е, а сада ћу мало да се жалим на ону чувену ствар од Јуре Стублића - "Сјећам се првог пољупца"...
Добро, не може се рећи ни оно од Халида - "Први пољубац давно заборављен"... Ипак је он био релативно скорашњи, нисам ни ја толико стар. Али... Сећам се ја и првог, и другог, и трећег пољупца. Тј, ових којих се сећам. Некако су сви били посебни на свој начин. Што би рекла моја професорица филозофије, толико су били ружни да су били лепи... Што се мене тиче, сви су били - БЉАК.
Први није имао никаквог смисла, а уследио је у оно време кад си клинац и сви те зезају како си пољубио девојку (девојку са дугим силазним акцентом на о, ради форе) итд. И онда је све то безвезе и одвратно и као срамота итд. Ту се играле фоте и сличне форе, те је пољубац био овлаш преко измакнуте марамице која је стајала између. Јадно, зар не? Друге би било срамота да о таквоме нечему причају, али овај блог служи да се ја ослободим свега што ми је икада било на души, тако да ја тренутно, што би се рекло, избацујем смеће.
Други којег бих вас сетио за ову прилику био би онај што беше овде (ту, на овом месту, где сада пишем текст). Био је спонтан, а можда и планиран, ко би га знао; касније се повратио у облику монтираног откаченог видео снимка истог, на коме ја узмичем к`о ђаво од крста, из простог разлога што нема разлога да примим такав пољубац... Па шта? Па ништа, горак укус медовине. Смарање. И тако даље, и тако даље. О томе о каквој је особи реч нећу сада, о томе би могао да се пише нови пост, али није вредно помена...
И трећи, онај најцрњи, био је чист језик на прљав језик. Тек, овај је био нешто мање очекиван али више планиран (морам да признам, није ми било свеједно); ипак, кад боље размислим, никакав. То је било оне хипнотисане вечери. Под хипнозом је човек на свашта спреман. А онда, после првих 1.5 секунди, већ ми је досадило. Хтео сам да узмакнем, али нисам имао где. Завршило се онако како већ можете пронаћи овде на блогу (у питању је нижа филозофија). Е сад, да ли то не би личило штоно рече неко од мојих "к`о да љубим цигару" да девојка не пуши к`о Турчин, не бих знао, али не бих више ни да тестирам. Доста ми је разних експеримената са разним особама. Овде би могао да дође онај Демијанов део: "Разлика између тебе и 50 пара је што 50 пара нешто вреди", а односи се, у овом случају, на пољубац.
На крају, закључак. Живот у рок и рол фазону је срање. Са једне стране стена, с друге стране се котрља. А када се стена котрља значи да си постао Сизиф и да све тераш уз курац. У овом случају то се односи и на пољубац усно-усненог (или уваљивање-језика-у-уста) типа. Нећу да се дрогирам. Али ћу можда да парафразирам (на мало уврнут начин) Ајзака: Јебеш пољубац, за мочење се живи. Дакле, како се да приметити, једва чекам да једном и у природи цитирам оног лика из цртаћа (односи се на колач и чај) који каже: "Умочићу!"...


17. децембар 2008.

Про-ана? Про-мија? Про-смрт!

Наслов вам можда делује непознато, али ће ускоро бити објашњен. Хвала Богу што сам наишао на овакво нешто, очито је оставило утисак на мене, чим сам кренуо одмах да напишем своје мишљење на овом месту.
Ево овако. Био је тај проблем. Био, јесте и биће. Анорексија и булимија... Ух, тешко је, толико је ствари, не знам одакле бих почео, пишем из главе и без концепта. Ипак...
Ето, на Фејсу данас добио позив за прикључивање групи са народским шаљивим првим делом назива "Боље да љуља него да жуља!" и наставком "СТОП анорексији!! :))". Не знам чему ови смајлови на крају, вероватно се односе на први део, јер други део назива није нимало смешан. А можда су људи једноставно срећни због тога што је све то далеко од њих и што нису у свему томе. Покушаћу да објасним шта сам у наставку видео. Читајући дискусију, наишао сам прво на зачуђујуће податке о томе како се анорексичарке (углавном девојке, минималан број мушкараца) међусобно "подржавају" у тим њиховим "сестринствима", тј. групама људи (девојака) са истим циљем - да буду што мршавије. Људи моји, нисам могао да верујем каква је то болест. Заинтригирало ме је, па сам наставио да истражујем и дошао до неких јако важних закључака. Ове закључке прихватите као савете, а после ћу да дам своје мишљење по сваком од њих:
  1. особе са анорексијом имају јако велики психички проблем
  2. особе са анорексијом срљају у смрт
  3. АКО СТЕ МЛАЂИ ОД 18, ИЗБЕГАВАЈТЕ ЊИХОВА МЕСТА ОКУПЉАЊА, МОЖЕТЕ БИТИ ОДВУЧЕНИ ОД ЗДРАВОГ ЖИВОТА
  4. гладан сам
Објашњења:
1) Није лако живети са анорексијом. Анорексија је психички проблем. Код девојака из сестринстава постоји или нека траума из детињства, или јак разлог за незадовољство собом, можда нека фрустрација. Оне живе са анорексијом и поштују је као богињу, измишљају заповести, моле се, подржавају једна другу у болесној жељи да изгубе још који килограм иако су већ кост и кожа. Терају једна другу на дуго неузимање хране, на узимање велике количине воде, дијуретика, бављење ненормалним физичким активностима. Оне не схватају да убијају себе и оне окупљене око њих. Ти квази-савети одвели су већ у смрт ко зна колико особа које собом нису биле задовољне из ко зна ког разлога и које су пратиле њихова упутства. За њих анорексија није опасна болест, већ начин живота. Не схватају проблем у коме су и не дозвољавају да им ико приђе са добронамерним саветом.
2) Анорексија води у сигурну и спору смрт (у зависности од тога колико вам је организам спреман на шокове). Сведочења оних који су некада живели са анорексијом и имали проблеме због тога говоре да су месеце провели у болницама док се нису опоравили и да им више никада неће пасти на памет да упадају у такав проблем. Најгоре од свега је што се оне саме убијају и подстичу друге на то, иако несвесно, и то све под утицајем злих идола из Холивуда које немају другог начина да буду познате, већ привлаче пажњу својом анорексијом. Анорексија није начин живота, то је начин СМРТИ.
3) Најгоре од свега је што са анорексијом углавном почињу да живе клинке (тинејџерке) од 12 година па надаље, које су нешто чуле о томе и хоће да постану ане, а да при томе ни не схватају у шта се упуштају. Па намерно изазивање анорексије је исто толико болесно колико и намерно излагање ХИВу. Чак можда и болесније. Поред свог обиља хране (већег или мањег) око тебе, ти се изгладњујеш - то је психички проблем. На тим форумима и блоговима могу се видети савети како постати анорексичан и одржати своју анорексију, како се изгладњивати, како то сакрити од родитеља, сарадника, свих који би се можда покушали борити против твоје анорексије. Јер, особе које живе са анорексијом намерно обично не желе да приступе лечењу док то не схвате (обично је прекасно, а неке се никада ни не опамете). Дакле, та места подржавају анорексију ових младих људи без грама мозга и наговарају их да постану такве (уколико већ нису).
4) После свега што сам прочитао и видео, могу само да констатујем да ћу изгледа целог живота бити гладан. Не у том смислу (нећу да постанем анорексичан), него ћу стално вребати храну на сваком кораку. Обично човек схвати шта му фали тек онда када то изгуби (о томе сам већ причао раније овде), тако да ћу јести док год буде имало хране око мене. Тим пре што сам сада (могло би се рећи) на ивици анорексије, иако не намерно, једноставно због тога што ме мрзи да једем. Али више не... За пар месеци, ако Бог да, пред собом ћете имати развијеног и финог младића са широким рукама, без костију које се истичу на појединим местима... О, Боже, биће то фино...
Особама са анорексијом заиста треба помоћи. Али особама које гладују из нужности, зато што немају шта да једу, а не особама као што су ови патолошки случајеви који имају шта да једу, али не желе. Онима који пате од анорексије треба дати да једу, а оне који намерно гладују треба стрпати у неку психијатријску установу, па нека се опамете, или нека поумиру. Ако се опамете, свет је богатији за једну паметну особу која ће друге учити својим проблемима и како да их избегну, а ако се не опамете - свет је сиромашнији за једног непријатеља хуманости, једног умног болесника који се није успео изборити против сопственог бога. Амин.

11. децембар 2008.

Још није готово...

И то је прошло, зар не? Е па није... Рекао сам ти већ једном и нећу да се понављам. Е сад, то што се ми толико добро разумемо да све може да остане исто онако као што је и било, то је само још један од знакова да си ти краљица и да те вреди имати у својој околини. Шта хоћу да кажем?
Немој да се узрујаваш ни због чега (нарочито не због нечега што си видела овде), јер то свакако није нешто због чега би било ко требало да пати, понајвише ти, којој је све ово посвећено. То што сам ја такав какав сам - то је мој проблем (и само и апсолутно мој проблем). То што си ти таква каква си - у то нико не треба да улази - то је исто мој проблем (само се више не може рећи да ми је проблем, али нека буде тако, због стила писања). То што је две трећине ствари овде посвећено теби не треба да те узрујава, већ да ти ласка. Наравно, не треба да се уобразиш, довољно је само да ти буде топло око срца. То што неко мисли на тебе не значи да ти њега повређујеш, баш напротив - када неко стално мисли о теби, тај неко или хоће да те убије, или те јако пуно воли (па ти процени од којих сам ја). Људи који мисле лепо, живе лепо, срећни су и уживају у непрестаном претварању онога што зовемо садашњост у прошлост (јер само прошлост заиста постоји). И то твоје извињење је потпуно непотребно - разумео бих ја све и без њега. Ја тебе познајем много боље него што мислиш (из једноставног разлога - наше блискости) и знам да је све ово можда глупост и немам појма више шта сам хтео да кажем. Само немој да патиш. Научи да живиш, да волиш, да остављаш све који су непотребни за собом и да се на њих не враћаш и онда ћеш знати шта у ствари имаш од овог парадокса који зовемо живот, а који служи да бисмо дочекали смрт.
И још једна ствар: сада и ти знаш много више о мени. Пар ствари које и нису биле посвећене теби такође си сазнала. Не знам да ли си нешто протумачила погрешно. Ипак, ако ово читаш, или ти недостају моји текстови, или смо већ разговарали, тако да... Све ће бити у реду ;)
Краљице...

05. децембар 2008.

Мисао (Ако икада будемо разговарали дуже од 5 минута)

Време је већ једном... Признајем. Волим те. Није фраза. Волим те као што јесењи ветар воли да опало лишће врти у круг, а оно се не може одупрети. Волим те као што је Петрарка волео Лауру, као што је Прешерен волео Јулу, Матија Веру, Дучић Јованку, и Миљковић Љиљану. Волим те као што ти волиш да ме мучиш својим смисленим бесмислицама и да ме збуњујеш и да не знам шта бих рекао, шта бих урадио. Волим да те слушам са двадесетак метара, да те посматрам крајичком ока. Осећам се као да си моја, а опет ти не смем прићи. Када кажеш да ти је хладно, глупаво се убеђујем са тобом, а волео бих да те загрлим и загрејем својом душом. Када ниси расположена, пронађем речи утехе, али их често и не стигнем изговорити. Одједном те имам и тек - одједном нестанеш. Опет си хиљаде миља далеко, иако нас раздваја само 3-4 корака иструлелог паркета који заједно газимо толико дуго да га више и не примећујемо. Волим те тако да ми пресечеш сан, а једном када се пробудим не могу да заспим, мислећи о речима које треба да изговорим следећег пута када те будем видео. Ствараш ми подочњаке, а ипак те волим :). Волим те толико да свакога пута када те видим, ствараш нову песму у мојој глави. Живим за тренутак, и када дође, у једном моменту чини се да траје вечно; па опет - прође као вештом руком забављача истргнут стољњак са стола, после кога предмети остају на столу, али је сто огољен. Само што у том тренутку забављач није нимало забаван јер се игра мојом срећом. Волим те, али да бих ти ово све саопштио потребно је више од четрдесетак секунди које проведемо заједно сами у току 3-4 дана. Волим те толико, да ми већ досађујеш, али ја сам упоран и ја ћу те волети колико год да ми досадна била твоја тренутна осећања. Ово никако није педагошки потез, али ја те ипак волим, и нећу ти дати да ми се опет измигољиш првом приликом. Хоћу да те гледам у очи, да слушам твој глас и да ме више ништа не спречава у ономе што живим. А живим јер те волим.

Blog Archive