23. октобар 2008.

Салса и у вези са њом...

Пустио сад SKY.fm канал SALSASTREAM, да се мало подсетим како то изгледа... Волео сам то некад да слушам (наравно, када сам лепо расположен), па и сада волим (такође кад сам лепо расположен). Е, пошто сам данас лепо расположен, нашао тај канал да ми буде музичка позадина уз све што данас радим...
Сео ја да једем и сетио се једног догађаја који се десио не тако давно али је за данашњи темпо живота то време од целог једног века... Наравно да га се добро сећам, јер све што је у вези са мојом јединственом остаје ми у сећању целог живота, а шта је период од једног века за читав један живот?
Људи, па она ми је дужна плес! Не могу да верујем да сам то заборавио... Било је то оног дана када сам плесао са флашицом шампона јер она није могла доћи, а требало је да се појави због неке контролне из информатике... То јој никада нећу заборавити! Види ти њу, па она се још увек прави луда... Страшно, страшно...
Е, ако је данас будем видео, подсетићу је да ми је дужна плес, пошто слање смс-а више нема никакве сврхе (тј. бар за њу нема никакве сврхе, не одазива се)... Почиње страшно да ме нервира ова моја платоника, мислим да ћу да је баталим, мора нешто конкретно да се поради :) Ако не, блог је увек ту за повратак на старо ;)

17. октобар 2008.

Платонска је т'га преголема... трећи дио

Моја једина... Нисам ти писао јако дуго... Мислим да је то успех за мене. Не значи да нисам мислио о теби, само значи да нисам имао шта да ти кажем... Ето, сада, некако, помислих на те и поново ми се узбуркаше мисли као ономад... Знаш већ кад, да се не понављам...
И није да бих ти сада имао рећи нешто што већ ниси чула... Није да ти не бих рекао све оно што сам ти говорио и у претходним деловима овог мог јединственог дневника... Опет, није баш ни да се ништа ново није десило...
Лепота платонике је у томе што мораш научити да живиш са патњом... То је невероватно сладак и истовремено горак осећај који прожима душу... Зашто патња? Па, неко би рекао, тако је теже... Не слажем се... Тако је лакше... Неко би рекао да је то недостатак храбрости... Нетачно! То је превелика храброст, живети целог живота са нечиме у срцу, а да то никада не признаш... Или признаш, али то сви забораве... И опет ти је исто...
Никада не знаш на чему си... Та патња, ако је не савладаш и ако потпуно пропаднеш кроз њу, може да натера човека на пут без повратка... Зато је храброст борити се са том патњом... И живети са њом свакога дана, свакога минута, свакога трена... Осећати је у себи, осећати тај недостатак, ту изостављеност повратне информације... Јер, кад особа не зна о чему је реч, неће ни слати повратну информацију... Живети свој животни сан, како је то Хамлет волео да ради, како је то Миљковић радио целог живота... То је оно због чега вреди живети и оно што одаљава смрт која надолази вртоглавом брзином...
И сада, када си са другим, то можда делује бесмислено... Али, ипак није... Била је једна девојка, некако сам је слично заволео (не могу рећи исто, свака љубав је јединствена)... Једног дана рекла ми је да је тамо негде на некој журци упознала неког екстра лика... Прогутао сам кнедлу... Наставио сам да је исто волим... Истрајност је кључ... После четири-пет дана, јавља се она поново, са осмехом... Раскинула је са њим... И после свега, опет се враћам теби, закључила је... Та девојка је једног дана изненада нестала из мог живота... Али је оставила неизбрисив траг за собом... Као и ти... Као и све...
И ако мислиш да нисам у праву... То није важно... Ја верујем у то да јесам, и та вера може да исправи ствари... Та вера је мајка успеха... Ако довољно верујеш у нешто, то нешто свакако има веће шансе да постане истина... Зато веруј... У шта год хоћеш, није битно... Веруј, као и ја... Можда те та вера одведе до звезда...

09. октобар 2008.

Сликови, стихови, речи...

У почетку беше реч... И реч беше у Бога... А реч је савршенство... Оно што је свима једино потребно... Реч може бити храна, вода, ослонац, мотивација... Реч може представљати све што постоји... Јер, све што постоји има своју реч...
Песма се не измишља... Она је само комбинација речи коју неко треба да пронађе... И - ето ти дела. Као што су и радио-таласи постојали и пре него што их је неко открио... Тако и песма већ постоји, само је потребно да је неко открије... Оне који имају ту вештину откривања праве комбинације обично називамо песницима...
Много је речи. Много је сликова. Много комбинација. Много песама. Много песника... Понекад се човек запита шта би без песме... Има много мисли изречених у разна времена, нарочито у тешка времена, које се управо односе на важност песме у животима људи...
У мом животу песма заузима важно место... Има за то више разлога... Знамо сви да сам романтик. Знамо и да волим да пишем... Знамо и да волим да чујем праве речи... Речи које погоде човека у сред центра, штоно је лупио неко... Волим и да упутим праве речи. Упутити праве речи је често теже него написати целу једну песму. Али, у томе се састоји вештина говора. Нажалост, не могу рећи да сам ту вештину савладао... Има о томе више примера, али не бих сада да их набрајам...
Неке песме ће заувек остати у срцу онога ко их први пут чује... Такве су песме погодиле суштину свог постојања и за такве песме вреди живети. Ако се препознаш у песми, значи да је песник пронашао праву ствар... То је важно јер само такве песме могу доживети своје право тумачење. А свако тумачење онога ко се препознао у песми је управо оно право и оно ће песника довести до правих висина...
Не знам зашто сам ово испричао, али ко зна... Можда неком и затреба...

Blog Archive