27. септембар 2008.

"Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао?"

Ови стихови (Мике Антића) односе се на сасвим другачију ситуацију... Ону кад човек одлази знајући да се никада више неће вратити... Не, није то смрт, то је само пут преко граница познатог... Међутим, с обзиром на нашу ситуацију (говорићу понекад у множини, понекад у једнини, али све се то односи првенствено на мене самога), јако су применљиви...
Овај пост се не односи на моју јединствену. Али се свакако односи на јединствену...
Препознаће они који знају о чему говорим.
У почетку беше реч... Реч по реч, дођосмо до разних закључака... Закључци су такви да се понекад доносе преурањено, а понекад прекасно... Ми смо доста закључака донели преурањено, а само један прекасно...
Увидели смо... Пардон, ја сам увидео како ћемо изгубити нешто што можда никада не бисмо ни имали... Интересантна ствар како ти нешто не недостаје док га једном не пробаш, а после тога вуче те и даље, и једном када га више не буде, недостаје ти као никада ништа пре него си га пробао... Заправо, сви знамо да ће кад-тад све доћи на "нормалу" на којој је и било, али ће у нама остати неизбрисив траг... Јер, све што нас у животу задеси остави у нама неки свој белег, по коме ћемо препознати да више никада нећемо бити исти... Бар је то случај са мном.
Нећу да помињем о чему (или коме) се овде заиста говори... Нека се тај неко (ако икада, надаћу се, прочита овај дневник) препозна у томе сам, а нека они који читају такође препознају сами уколико умеју, или нека уопште и не откривају уколико не умеју...
И заиста, оно што нам је можда недостајало а да тога нисмо ни били свесни, одједном се појавило... У почетку, као и све друге ствари, одбацили смо га у старту као једну новину... Јер, први се мачићи у воду бацају. Ипак, негде с краја првог часа, схватили смо шта у ствари одбацујемо... И онда се све променило... Нека еуфорија јављала се у нама сваки пут када би се то изнова појављивало... И били смо непристојни... И били смо немогући... Али смо се, с временом (као појмом везаним за климу, углавном) смирили...
Мислим да је само првог трена била као објекат... За разлику од неких, ја сам покушао да откријем скривену суштину (а не откривену)... И открио сам је... И био сам срећан... То једино знам... И увек сам желео више... Али сам последњег часа остао недоречен... Моја грешка... Моја несмотреност... Да је бар трајало четрдесет и пет минута... :(
Имала је стрпљења за нас... Чини ми се да нас је ипак највише волела... Не знам што, ваљда смо ми такви, или нас волиш, или нас презиреш... А било је у њој нечега... Сада, када смо то нешто изгубили (силом прилика), чини ми се да сви жалимо што то нисмо мало боље искористили... Ипак, мислим да она моја недореченост значи нешто... Ваљда ми наговештава да ћемо се једном поново срести... У неким другим околностима, на неком другачијем месту... Ипак... Не треба жалити проживљено... Мислим да једино треба, можда, жалити непроживљено... Чега је свакако било много... Али, да није те игре случаја, не би га било уопште. Дакле, не треба жалити, дефинитивно...
Драго ми је што сам пред вама олакшао душу... И, ако негде видите Ану, реците јој... Нека ме нађе на Нету, имам неке песме да разменим с њом :)

24. септембар 2008.

Платонска је т'га преголема... други дио

Обраћам се теби, моја јединствена... Знаш, понекад ми се чини да те толико волим да би сам разговор о томе са тобом довео до смака мог света... А и звучао би некако глупаво и незрело... Нећу да кажем дегенерично, јер ретко шта звучи заиста дегенерично, али не би било онако како је забележено негде у малим сивим ћелијама мог комплексног ума, ума кроз који води мноштво степеница и од сваких по једна врата, иза којих не знам ни сам (и вероватно за многа никада нећу ни сазнати) шта се крије...
Ти си јединствена само по једној одлици - ја баш тебе и једино тебе волим овако... Зато те и називам моја јединствена... Можда има још некога на свету за кога си јединствена (на крају, сваки човек је јединствен по генетичком коду итд.), али ти си једноставно - јединствена... Опет долази онај мој филозофски моменат... Не желим (или не могу) да објасним шта сам овиме хтео да кажем... Можда када бих објаснио, то би изгубило сваки смисао и не би више ни било лепо (можда неком ни сада није лепо)...
Јединствена си јер се једино ти појављујеш у мојим сновима онако чисто, јасно и дуготрајно да могу да те ухватим и схватим... Ти си та која те снове чини рационалном целином, иако су комплетно ирационални... Ти си та која ми је пронашла средства да одем на екскурзију иако је већ касно... Ти си та која је била са мном од почетка до краја... И ти си та која је, вероватно разочарана ониме да ја тамо ипак нећу отићи, нестала из тог сна... И тај сан се распао... И више није имао никакав смисао...
Ти си тај кључ, тај страшни мотив који вуче ка себи и истовремено гура од себе... Тај страшни мотив који ме тера да идем даље, да прођем кроз све, јер све је моје прожето тобом, макар и оним делом тебе који је икада помислио на нешто што сам урадио...
Зато се обраћам теби: Хвала ти! Хвала ти што моје дане и поред тога што се ништа не дешава испуњаваш нечим, што нису празни и промашени као дани уметника који за то време није ништа написао, насликао, искомпоновао, извајао, саградио... Хвала ти што заувек остајеш тако близу, а тако далеко и тераш ме да свакодневно пролазим кроз то и да сваког дана то радим на неки другачији начин... Хвала ти, јер, ваљда си ти моја уметност...
И обраћам се теби: Немој! Немој да питаш да ли те волим... Никада ти то нећу рећи тек онако... Својим ћу делима и овим дневником приказати шта је то што су чиниоци моје платонике према теби... И само онога тренутка кад схватим да је све то што сам радио имало некаквога смисла, моћићу пред собом да кажем: Ја сам живео...
И обраћам се теби: Немој! Немој никада престати да ме инспиришеш. Немој никада престати да будеш тај страшни мотив, тај кључ за сва скривена врата мог ума... Немој, јер ни сама онда никада нећеш сазнати шта је оно што осећам према теби... Шта је оно што ме чини срећним када си ти срећна, и тужним када ти тугујеш, и узнемиреним када је теби тешко... И само тако ћу моћи на крају да ти кажем, па макар и пред свима: Ја сам живео због тебе!

22. септембар 2008.

Торентолитичка дисоцијација...

Ово није уметност, већ рационалистичко-сатирични пост...
Ко ми објасни овај феномен, нек му је 'алал...
Као што сви већ вероватно знате, торенти (које вероватно опет сви користите) служе да се са другима подели оно што већ имате (бар ја тако то видим) односно оно што још увек немате а желите да имате... Е сад... Имам другаре који кад скидају торенте не воде рачунa о другима, те само скидају и ништа не аплоадују (смање аплоад на минимум)... Мислим да се тај тип корисника назива личер и он је само ту да дрпа, а никако да предаје другоме...
Ти моји другари личери кажу мени да се мени торенти споро скидају због тога што ми је висок аплоад (који у глобалу код мене никад не прелази 10kB (граница, наравно)). Рекоше ми да га смањим на минимум и да ће онда да иде к'о бесно... Ал' врага (не бих сад онај други израз да користим)...
Код мене то иде другачије (као и код свих корисника μTorrenta), те се скидање ограничава на 6х аплоад ако је аплоад мањи од 7kB. Што је, по мени и логично јер је страшно глупо гледати како неко скида а теби не да ништа... По мени су сајтови који не дају даље скидање ако немаш одређени ratio испуњен одлични, јер уче кориснике радости давања... Што би се рекло у мом селу, не ваља само да га примаш... :)
И тако, ја одем сад на тај 10kB аплоад и скидам торент за који постоји нпр. 200 pear-ова и 30-так сејача... Од тога мој клијент се накачи на њих 20-так (и једних и других заједно) и онда покушава да скида... И замислите колики ми је download? Свега 3-4 kb/s (максимално)... Да се најежиш кад видиш како твоје ресурсе црпи неки дегенерик који теби неће да преда ни делић онога што има... Страшно...
Друг ми каже да је он такав торент скинуо за два дана (то нису мали торенти, сви су преко величине једног CD-а у бајтовима)... Није ми јасно како до врага његов клијент ради кад може да вуче а да не шаље, а на сајту је лепо ограничено да не можеш да скидаш довољно брзо уколико ти је ratio мањи од одређене границе... И како он може да нема ratio уопште а да скида тако брзо?!
Ја скинуо малопре Vuze клијент (преко Јаве), који јебе кеву колико успорава стемси, али нема везе, чисто сам хтео да видим како ради... Видим да код њега то иде мало другачије, али ме нервира јер није све приступачно као код μTorrenta, па сам га искључио... Иначе, видим да углавном Амери користе вјуз, не знам због чега, ваљда им је добар... По мени је сувише компликован у односу на оно на шта сам навикао, слично новом ФБуку...
Али исто раде, исто нема протока, исто све... WTF? Немам појма...
Ваљда се корисници деле на оне који много дају па им заузврат не дају ништа, и оне који не дају ништа, па им заузврат дају све... Ко би га знао? Овај свет је сувише компликован за неке моје појмове... Сувише материјалистички, сувише капиталистички... Сви би само да збирају, нико ништа не да... Страшно, страшно...
Ето, толико за данас... Не знам више како да вам се пожалим...

19. септембар 2008.

Љубиша ливац (није наивна тема)

Интересантна ствар, колико човек може да сазна о свету око себе ходајући улицом и ослушкујући гласове пролазника крај којих случајно (или баш напротив - намерно) пролази. Ово је прича о једној озбиљној теми, гледана из мало другачије перспективе, али се своди углавном на све оно што већ о томе одувек знамо... Или нас, барем, одувек покушавају научити, док ми од тога сазнања бежимо...
Вечерас, ишао ја да испратим кума до станице... Он оде за Ердеч, ја кренуо својој кући... Хтедох прво преко Мале Ваге, али рекох, хајде овамо, поред школе, као ближе ми, а и мрзи ме да се ломатам тамо по оном мрачном путу... Дакле, није случајно што сам се баш тамо и тада нашао... Био је то знак за нову тему у овом дневнику...
Ходам тако и размишљам како се на Тргу окупљају нешто старији, вршњаци, али, богме, и нешто млађи клинци... Ти млађи су још и најгори... Сви се окупљају тамо из 3-4 разлога. Рецимо да је то нпр. место састанка пре колективног одласка негде... Ту се неки само скупљају, а неки и остају. Углавном обе групе долазе са неком количином алкохола... И онда је помало језиво пролазити сам мрачним улицама којима ходају маскирани разбојници (Жикина династија, Жика хоће да се жени, стриптизета Виолета итд.). Тј. не баш разбојници. Не баш ни маскирани... Чисто будале које се напију и праве хаос из чисте забаве.
Ходам тако и тек што сам скренуо у ону улицу десно, тј. која води директно на улаз Гимназије, кад ми пажњу скрену два старија човека... Један чека другог да ухвате корак и прича... Делић разговора који ми је "упао у уши" гласио је отприлике овако (овај што чека говори): "...не знам кроз његову призму како то изгледа, али кроз моју призму Љубиша налива малолетну децу алкохолом..." итд. Паде ми, аутоматски, на памет чувени Љубиша ливац, наравно не због тога што је Љубиша, него што он налива... :) Вероватно је то само још један власник неке од многобројних пивница, кафана или оних места која не волим а подсећају на дискотеке... А можда је то само онај тип што држи дисконт пића Последња шанса у близини Гимназије... То није толико ни важно... Важно је оно што он ради: налива малолетнике алкохолом... Па добро, мислим се, немогуће да их ОН ЛИЧНО налива. Он је само ту да прода алкохол, а клинци се после сами наливају... Е, па у томе је проблем о коме говорим... И могу вам рећи да је призма кроз коју гледа овај човек слична призми кроз коју ја гледам... Само, ја сам опет (додуше више не, али и даље сам тек прекорачио границу) један од тих малолетних клинаца који конзумирају алкохол... Па добро, шта сад? Све је у границама нормале (од прошле године, када сам схватио катастрофалну грешку...) и трудим се да нема проблема са тим... Па у чему је онда проблем?
Већина клинаца се такмичи у томе ко ће више и чега да попије, те, могло би се рећи, у бахатом понашању кад попију... Добро, не баш да се такмиче, али разумете шта хоћу да кажем... Некако се чини да алкохол постаје водећи проблем са клинцима... И јесте, ако мене питате... Прича се о некој дроги, али није то узело баш толико маха... Алкохол клинци пробају од малена (барем клинци хришћани пију славско вино још као мали), те се касније навикавају... Обично креће од пива, па на жестине разних врста. Углавном, тај се алкохол проширио и по школама, више није реткост да неко пијан дође на час... Професор готово да ништа и не може и не сме да уради, ко зна какав је тај неко кад се напије...
Да се вратим на ослушкивање... Прођем поред Балкана и негде код Контраста уочим неке нешто млађе ликове (годину-две) и начујем и њихов разговор... Један од њих поменуо је како су сада рације много чешће него раније. Заиста се надам да је тако, јер, прегледајући ситуације по клубовима Крагујевца које су се издешавале у последње време, уочићемо гомилу туча (од којих су 3/4 изазване непажњом оног који је нападнут)... Живи пример је мој друг из одељења коме је сломљена рука када је пао испред Џобса прошле године кад су га песничиле и шутирале неке будале са Аеродрома... Било је и оних који су много горе прошли, било је пробадања ножем (тога, нажалост, опет има свуда... ето пре неки дан у оној школи, али то је друга прича) и свега и свачега, да не набрајам. Углавном постоје те организоване групе лудака који оду, попију нешто (или не попију, њима је свеједно) и онда крену да се кошкају са свима тражећи жртву за набадање... Глупи комплекс, али њима не вреди причати... Што рече неки лик (за неке друге ствари, додуше), ја бих њих на друштвено-корисни рад, нека копају канале, постављају цевоводе или шта год...
Тиха ме језа ухвати кад се задеси тако да се сам враћам кући и негде из даљине (у тренутку кад је тишина најтиша) зачује се грохотни смех праћен вриском пијаних бахатих тинејџерки које нису свесне онога што раде (а понека је и свесна, али то је тако...). Ааааах, ха ха ха ха, бла бла, хахахаха итд. Ужас, као у оним хорорима... Интересанта ствар је да сада девојке више пију од момака (бар је такав глобални утисак)... Има ту и контрапримера, који ће бити за крај. Иначе те исте девојке понекад сретну групу момака са друге стране улице које познају и онда се довикују и смеју сви заједно (уместо да, наравно, приђу једни другима), те буде цело насеље... Тога нема код мене овде, крај ми је миран, али у главној у Параћину свакако сам се летос наслушао тога...
Ето баш малопре, када сам стигао скроз до куће, испред суседног дворишта скупила се гомила клинаца млађих од мене 4-5 година и крећу у тај озлоглашени ноћни живот... Ко зна шта ће се све ноћас издешавати... А ми смо ту да то прибележимо...
И за крај пример о коме сам говорио - како алкохол може да вам упропасти једину шансу да исправите нешто што вам толико значи... Боб је волео Алис, Карл је Бобов најбољи пријатељ... Боб и Алис су раскинули дугу везу јер... није ни важно због чега... Алис је сада са Деном, а Боб и Карл после пар дана решавају да се убију од алкохола... Пију, и пију, и пију и пију... Онда пешака пређу 5-6 километара до Алисине куће... У два ујутро је буде... Карл не може да издржи и пијаним акцентом и гласом који подсећа на мјаук мачке коју је неко шутнуо говори Алис да је Боб воли... Боб стоји са стране и посматра ситуацију док му се лице изобличује и очи преврћу... Онда он разговара са Алис, после свега каже јој да она њега мрзи иако и сам зна да то није истина... Када се све заврши, наравно нема никаквог ефекта на Алис која закључује да је Боб незрео и недорастао ситуацији, Боб и Карл крећу назад кући... Успут иду загрљени, певају и где-где легну на сред пута... И тако лежећи настављају да певају.... Када Боб стигне кући, ушавши у своју собу скида се иако је напољу 3 степена и дрхтећи седа на кревет и плаче и јеца читав сат... Схвативши шта је урадио, живот му се променио и Боб остаде сам, понижен и одвратан самом себи... Ето како алкохол може упропастити човека на психичком плану...
Не бих сада да говорим о вожњама у пијаном стању и другим злоупотребама алкохола... Ово је само још једна филозофска студија која закључује да алкохол може да буде сладак на почетку и одвратно горак на крају... Знају они што често пеглају од њега... Дакле, децо, чувајте се алкохола!

17. септембар 2008.

Платонска је т'га преголема... први дио

Ово је посвећено теби, моја вечита инспирацијо... Теби, која си ми заискрила у мислима још првог дана када сам те видео... Теби, која се осећаш у свим мојим речима, која си присутна у свим мојим делима... Теби, која си стално оно што ми фали, а опет си увек ту... Теби, због које живот није исти... Теби, која си процес мог уметничког стварања... Теби, без које би моја креативност била шупља а мој дневник празан... Теби, чији остаци кад одеш никада неће иструнути, већ ће остати као вечити траг за нечим што је сјало свакога дана... Теби, која растерујеш моје облаке и која ми осветљаваш пут кроз мрачне тунеле животног чудовишта и чудовишног живота... Само и једино теби посвећена је ова и све следеће мисли, јер ти си моја вечита тема.
И када ме једном буду питали: "Зашто си онако писао, зашто си онако туговао, зашто си онако проживљавао живот, празан и суморан?", сигуран сам да ћу знати шта ћу рећи: "Мој живот никада није био празан... Он је био суморан само на тренутке... Ја никада нисам туговао, само сам јако желео и концентрисао се на оно што желим... Мој живот је био испуњен најлепшим тренуцима једне љубави... Можда чудне, можда смешне, али ипак љубави која је међу највећим љубавима овога света... А писао сам онако не без разлога, него да бих ту љубав испољио... Јер, чему сва та љубав, сва та умовања, медитирања, слутње, жеље, ћутања, ако нико о томе не би ништа знао?"... И не знам да ли бих био у праву, али знам једно - не бих издао себе... Ни своју тугу, ни свој живот, ни своје жеље... Не бих издао своју љубав...
И да ли уопште постоји неко јаче осећање од сталног ишчекивања? Нешто што више тера на разне бесмислице, нешто што јаче покреће оно што је у човеку? Није ли та, платонска љубав, најјача љубав на свету? Ко није волео платонски, није осетио све чари једине ствари због које заиста вреди живети... Јер, оно што је на дохват руке никада није апсолутно савршено... Савршенство долази из оне "тајне везе" која је невидљива... Оне танке нити која чини двоје људи повезаним а да ни они сами тога можда нису свесни... И да, наравно, то и не морају да желе... И да ли је уопште платонска љубав љубав према особи, или је то само тежња свевишњем идеалу? Ономе што не видимо, оној "вишој сили", за коју знамо да постоји али је не можемо доказати? Није то тако једноставно... Али је, засигурно, нешто најузвишеније и никако се не може прекинути... Јер, нематеријалне ствари нису ломљиве као оне материјалне... А оно што је скривено најтеже се проналази и оно што је недостижно највише се воли...

13. септембар 2008.

Коментари на коментаре...

Не знам како други виде оно што ја кажем, али ја сам најчешће искрен са вама... Кажем - најчешће, јер обично увек сакријем нешто, па онда и нисам баш ДО КРАЈА искрен... Ипак, суштина се не може увек ухватити, али се добрим разматрањем свега што сам икада рекао може доћи (очекивали сте) НИ ДО ЧЕГА... :)
Шта сам овиме хтео да кажем... Када кажем нешто није то баш онако како ја заиста мислим. У ствари, ја мислим о нечему и онда га изувијам тако да нико не може заиста провалити о чему мислим. Штавише, користим и неке фразе које у том случају и нису баш прикладне, па се онда читалац може навести на погрешну мисао, боље речено - на странпутицу.
Дакле, кад сам рекао (у претходном посту) могло је да се деси, али се није десило, то нема никакве везе са нечим што се у ствари могло десити. Заправо, хтео сам да кажем да се то не може десити и да је само теоријски постојала могућност да се деси, те да је и та теоријска могућност у ствари минимална. Стога, кад сам рекао могло се десити, хтео сам да кажем постојала је могућност за нешто, али је сада та могућност потпуно угашена. Дакле, није прецизно није се десило већ сада се више не може десити! Бар не у скорије време... :(
Како време одмиче, све више људи који читају овај блог приметиће да понекад причам бесмислице и само околишам и никада не кажем заиста шта ми је на души... Е, ко ме зна, знаће да ћу ту истину изрећи мало касније, јер свака се истина на крају сазна и не вреди да се скрива. Тако је било и са оним мејлом од Урошевића за Гукија, тако ће бити и са сваком другом истином на свету, па и са овом... Јер, напослетку, ја је волим, то је моја истина...

12. септембар 2008.

Јер то је неважно...

Не желим... Нећу... Јер то је неважно...
Нећу да будем депресиван. Није то тако значајно као што би могло да изгледа... Штавише, никакве то (чини се) нема везе са мном, да би могло да ме натера у још један аут период, како ја то називам, релативне опсесије...
Добро, јесте да је период прошао и да је негде отприлике сада време да се поново јави, али стварно не видим разлог зашто би се то поново баш мени десило... Мислим, снагом воље (воља је један јако важан фактор... Шопенхауер можда није био до краја у праву, али је његова филозофија интересантна оваквима као што сам ја...) могло би се победити или бар повести у борби против неурозе као што је управо ова коју сам навео. Јер, то није права опсесија... Али, о том потом... Имао сам негде опис, како сам је ја описивао, али је тај опис, нажалост, остао у старом (поплављеном) телефону и у другом (који се сам гаси) лап-топу, тако да, сада тренутно немам тај опис. Можда га могу наћи негде у некој архиви, али чисто сумњам у то...
Е сад... Мрзим материјализам... Један сам од оних који подржавају становиште (али га доследно подржавају) да није све у материјалном. Један сам од оних који воли да дели са другима (а таквих је, мора се признати, све мање). Један сам од оних који није зависан од онога шта ће данас обући, колико су му старе и ког квалитета патике и колико их дуго носи, који телефон има итд. Један сам од оних који процењује по квалитету а не по квантитету... Како би то мој друг мудро рекао, То су неважне, материјалне ствари... И с тим се у потпуности слажем...
Моменат када наилази оно о чему причам је обично у доба кад сам најсрећнији. Тада сам најрањивији. Међутим, о томе нећу да причам јер сви знају како ја не волим никада до краја да се отворим, па нећу ни овога пута... Рецимо само да је могло да се деси, али се није десило... И шта сад? Идемо даље... (није оно што мислите да причам о, него нешто сасвим друго) Ма доста за данас.... Не могу више, одох... Ионако није важно! :)

11. септембар 2008.

Десет дана туге... за дневником :(

Ево, прође десет дана како овде ништа нисам написао... Не знам због чега... У ствари знам због чега... Ту може доћи листа ствари (сад ћу да набрајам):

  • нисам имао времена, имао сам превише других обавеза

  • није ми се ништа значајно дешавало

  • и оно што се десило, требало је да се "слегне" да би било објављено

  • започео сам и школски дневник и због тога сам, морам признати, запоставио овај...

У сваком случају, то није било баш добро за овај дневник... Међутим, рекло би се да сам мало сазрео у дневниковању па сам решио да уписујем само неке значајније ствари, упркос томе што се свакога дана дешава нешто интересантно... Рецимо само да нисам писао ни о чему небитном, као што је, нпр. прослава мог рођендана у четвртак или у суботу или шта ти ја знам... У сваком случају, сада могу навести неке стварчице које су небитно измениле мој живот од првог до једанаестог септембра лета Господњег 2008.
За почетак, прође и тај осамнаести, лепо смо га прославили, у здрављу и весељу, хвала Богу, и ми овде (у Крагујевцу) и ми тамо (у Параћину). Могу се похвалити да сам у Параћину свирао озбиљно и то добар део времена, чак више и од појединих група које свирају по весељима... Па ипак, било је лепо и најважније је да ми није понестајало инспирације, па је било и народне, и џеза, и класике, и староградске на крају, и трубача итд. Овде, пак, сви су се лепо испричали, имали смо симпатичну торту и још симпатичније мале пљескавице јер је она што их пржила мислила да су наручене за малу децу :)
После тога (тј. у петак) била је Кристинина свечана прослава 18. и њеном оцу јубиларног 50. (нек му је са срећом!). Тамо свирао један на ПА800 и једној соло Корговој клавијатури, певала нека што мало више зурлева (како би то популарно рекао мој отац) и један пристојни певач, који, додуше, није испунио Два добра друга коју смо му тражили, али чему кад је кум отишао пре времена у непознатом правцу... Могу се похвалити да сам нахранио душу свадбарским угођајем (иначе, увек једва чекам кад ће нека свадба, испраћај итд.)... Били су и они трубачи што траже више него што свирају, и хвала Богу да су отишли... :)
У међувремену почео сам да слушам џез, углавном клавирски, али у недостатку протока у последње време сам запоставио то... Нажалост, јер ми се много свиђа.
Књиге сам, већином, набавио... О осталом не бих имао шта много причати... Имамо нову професорицу српског, заволео сам филозофију, и даље волим иста пића, исто друштво, исте жене... ;) И тако... Безвезе...
Ето, толико о протеклој недељи... А да, нисам се политички изјаснио... Пошто се Тома одвојио од Радикала, Маре и ја смо решили да га здушно подржимо јер је Шешељ почео много да кења... А што се тиче његове изјаве за Блиц, то је његов проблем (као што знамо, Блиц је жута штампа, али више ни не обраћам толико пажњу на медије, тако да...)
Толико.

01. септембар 2008.

И после свега...

Ето, после свега ипак није све тако лоше испало као што сам ја то очекивао... Штавише, могу се похвалити да је све испало у савршеном реду... Додуше, нећу добити онај дигиталац што су ми обећали, али ће уместо њега да легну паре на рачун... Осим тога, углавном је све по плану, а пошто плана није ни било, добро је да је све овако добро... :0)
Шта да кажем? Имам најјачу екипу на свету... Препустио сам организацију професионалцима и сада само треба да чекам четвртак и видим шта ће од свега што се договоримо да испадне. Успут, чујем да Кристина слави у петак... Дакле, иде се и код ње ако Бог да, а после идем у Параћин, тамо ће се ипак одржати она "пригодна свечаност" за фамилију и комшилук...
Чујем дошао ми деда из Шведске... Одљутио се... Био нешто љут на моју бабу (иначе баба му дође сестра), те се није ни јављао годину дана... А сад се појави, некако баш кад треба, за мој рођендан... :) Бар да прославимо сви заједно...
Не знам шта бих још написао овде... Ми смо једна велика хипнотисана гомила и тако се и понашамо, према томе... Дабоме...

Blog Archive