31. август 2008.

ОБАВЕШТЕЊЕ!!!

Ево овако, шта сам оно тачно хтео да кажем... Гледајући ваше коментаре које тако редовно остављате на све моје приче овде (једном у две недеље по један коментар), дошао сам на изванредну идеју коју ми је у ствари предложио наш велики пријатељ Влада (он је из Кнића :))... Идеја се односи на решење проблема око прославе (прЕславе) мог осамнаестог дана када сам рођен... И шта она садржи? Отприлике се све може сазнати ако прочитате пост од пре пар дана (Сине, постајеш човек) и коментаре на њега. Али, за оне које мрзи да читају и за све које интересују детаљи, објавићу то овде како би било уочљивије.
Дакле, преслава мог осамнаестог могла би се десити ових дана после школе. Ми сутра (01.09.2008.) крећемо у школу пре подне и Владина идеја се састојала у томе да неки дан после школе останемо дуже, тј. практично цели дан, и да га сви заједно проведемо у парку у зезању и шта већ уз то може да се подразумева. Идеја је дефинитивно одлична и сигурно не може да баци сенку на своју сврху, тако да је оберучке прихваћена од стране мене. Што се тиче тачног дана, биће одређен "у лету", тј. сутра у школи, када се сви окупимо и заједно договоримо. Дефинитивно, јер овако не бисмо могли да се скупимо сто година (то знам из много обичнијих искустава, а ово је јако необично).
Иначе, сутра у школу из зезања доносим пралине да сви лепо заједно једемо (то ће бити дељење, надам се на сваком часу пошто нас нема много :) ) и да нам буде фино. А за главну манифестацију сазнаћемо, дакле, у току сутрашњег дана.
Ето тако, хвала Владимиру, и поздравља вас ваш јунак дана, ТоМЦаа!

29. август 2008.

Ја, лузер?

Стварно ми није јасно како је једно овако интелигентно, духовито, креативно, емотивно и психоактивно створење могло постати у оваквим условима животног развоја... Није да ми иде у главу... Кеве ми...
И што баш ја да се родим на дан када је чувени Адолф Хитлер (по злу чувен) напао Пољску 1939. и започео Други светски рат... Интересантна ствар је да се на исти тај дан полази у школу сваке године... Стварно интересантно... Кеве ми...
И ето, тај дан се ближи и у овој години... Није што се полази у школу... Није ни што ми је рођендан... Него постајем многолетан... Е, сине, то ти је већ зајебано... Зашто? Па, некако није да седим на две столице, али бар сад схватам ону чувену изреку... Треба прославити... А ја седим на дупле две столице... Кеве ми...
Ево сад баш је завршена расправа (у којој наравно нико није задовољан и нико не побеђује, као и у сваком рату) о факин осамнаестом који треба да се слави на два места за три групе људи... Треба да зовем другаре из Параћина, треба да зовем другаре из Крагујевца, моји зову фамилију и комшилук... И све то треба да се организује перфектно... Али моји, као ни ја, немају ама баш никакве организаторске способности... Тако то делује... Кеве ми...
Нисам осмислио како бисмо се могли наћи сви да бар нешто као обележимо... Најрадије бих да следећу недељу преспавам и када се пробудим да све већ прође... Размишљао сам и да побегнем од куће, али то би било сурово... И неефектно... Кеве ми...
Вечерас сам добио једну непристојну понуду... Није да сам задовољан, али то је била политичка грешка... А политика је вештина могућег... Морао сам да је прихватим не толико због користи колико због тренутног стања... Понуда подржава опште зло, али надам се да ће помоћи мом другу који је у цајкноту без тога... Нећу моћи мирно да спавам до краја следеће године... Прогањаће ме то... Али живећу са тим... Најпосле, зар нисам ја корисник попут Денија Крејна? Ваљда неће то лоше утицати на свет... А ни на мене... Нико неће знати... На крају, ионако ће све то пропасти пре или касније... Мислим, не због мене, него због ситуације... Кеве ми...
И на крају... Зар сам ја губитник? Ја ћу из свега тога махом имати користи... Користољубље је велико срање... Али тако је то кад само једеш говна и тражиш још... Што рече Бора Ђорђевић, Србин је луд... Једном га убијеш, он 'оће опет... Кеве ми...

Сине, постајеш човек...

Ето, ваљда дочеках и тај дан... У ствари нисам још, али рачунам на Бога да ми помогне да га дочекам... Људи, пуним осамнаест, постајем многолетан и то вероватно мора да се прослави... Ту наилазе проблеми разних врста које ћу гледати да овде изложим, те ми ви онда дајте неки предлог како да се то реши...
Знаш како, ваљда да ми је дозлогрдило више, али ја сам још увек растрзан на две стране... И сад... Како сам ја Параћинац, логично је да ћу славити у Параћину... Међутим, како сам ја више у Крагујевцу него у Параћину, логично је онда да би требало да славим у Крагујевцу... Ту настају проблеми јер ја не могу на два места да се нађем истовремено... И не знам, ама баш њамам појма како да се то изведе...
Отац, који би могао да изговори речи наслова ове причице (мада вероватно неће то рећи), планира за фамилију велики фамилијарни скуп под ведрим небом на нашој тераси у Параћину... Чудо једно... Роштиљада, музика и то... Е сад... То би се требало одиграти тамо шестог септембра... Те онда? Ништа, онда сам тамо...
А ја имам другове и другарице (махом другове, али да ме не схватите погрешно) који би се требало наћи негде на средини... Имам их, наиме, и у Параћину и у Крагујевцу... И шта сад?
Оца планира да онда остатак непеченог меса и пиће пренесемо у КГ па да овде направим седељку (или стајанку, како вам мило) за вас што сте из КГа, наравно за следећи викенд, тј. 13. ваљда... Некако је ту па занемарен онај део из ПНа, али мислим да би се они могли наћи на оном делу шестог септембра...
Кад мало боље уочим ствари, могу приметити да ова музика која ће бити на фамилијарно-комшијском скупу дефинитивно неће одговарати никоме од вршњака... Онда могу барем рећи да то опет нешто не функционише... У сваком случају ситуација је јако парадоксална и супротна самој себи и у том случају не знам шта још могу рећи... Вртимо се сви укруг тако безвезно...
Ја сам мислио да онда ухватимо да се учукамо (засебно за ПН, засебно за КГ) негде у неком парку или нешто, али... Можда онда седмог за Параћинце... Са овима овде ћу некако и да се договорим, пошто сам у КГу нон-стоп... Вечерас идемо негде, има Бајагин концерт, можда се нађемо на Тргу... И тако... Болес...
Да чујем (читам) предлоге... У обзир долази све што има некаквог смисла! Е да, шестог сам, значи, код куће и не идем нигде.

26. август 2008.

Чика Зуба :-)

Децо, волите ли ви да идете код чика Зубе? :) То је онај чика у белом мантилу који ти каже да отвориш уста и после тога кукаш три дана... Ако си кукао и пре тога, онда је и то логично, али тек ако ниси, онда то постаје проблем...
Овога лета решио ја да испоправљам све зубе редом (који требају поправку, наравно)... И тако, отишао ја код човека, једног Зорана Нешића (иначе отац мог друга, али то је друга прича), који је иначе радио и у мојој основној школи... ОШ "Стеван Јаковљевић"... Илити ОШСЈ, како је звао један наш омиљени наставник математике (Треслашин зна...)
Е сад, тај човек кренуо од најлакшег, стога одрадио седам-осам комада, а овај што најгори остао за крај... Тај ме зуб није болео већ неке 3-4 године, али је дубоко био искварен... Касније сам сазнао да је он у суштини ураст'о у неко мртво месо, ко би га знао... То мртво месо чика Зуба је спалио ("изроштиљао", како је он то сликовито назвао) и ставио отров да ми умртви живац... Е, то је било осмог августа, те је требало да се чека две недеље... После тога 22. истог месеца ја отишао, оно отров није довршио дејство те је морао поново да га постави. Био је петак, сећам се, сунчан дан, свирали Љуба и Бети Бу у Падрино, а мене зуб убија... Дођем кући, погледам, оно - појеле га десни... Све се надуло, једва говорим... Ја узео, па ишчачкао све оно и за два дана оток спласнуо...
Отишао ја данас поново код њега да то погледа... Он каже да је добро што сам га ишчачкао јер је отров напао десни... Али авај, морао опет да га стави :) Ако је за утеху, рече ми да сам га добро ишчачкао, без трагова, те да радим боље и од неких жена у државној (пошто је он једини мушки стоматолог у државној, а није баш могао да каже да сам и од њега бољи, мислим...) Енивеј, записао ми на папирче шта је ставио, те кад одем у КГ за пет-шест дана да се јавим да га одраде оне докторке тамо...
Е сад о оном болу.... Боли, па сатире... Ја узео 'ладно пиво, оно још горе... Топла вода? Ништа.... Умало да се онесвестим, али сам успео хитном хируршком интервенцијом дрвеним чачкалицама (=))) да га онемогућим...
Сад сам добро, хвала на питању... Блогујем, ево, и радујем се школици :)

ПС: Честитам Треслашину за нови почетак, окачићу његов линк са стране овде... И тако ае...

25. август 2008.

Јединствени једноставни став о једној једноставној ствари...

Бар један од вас је макар једном у животу пробао да жваће лишће... Зелено или жуто, суво или сирово... Мени то дође као лек против изнервираности. Кажем "изнервираности" а не "нервозе", јер су то два различита појма, баш као опажај и пажња. И тако сам и ја био изнервиран осећањем (не "осећајем") глупавости оне ноћи после пене... Из више различитих разлога... Био сам гладан, покварио сам телефон сопственом кривицом (ово још увек ником нисам рекао, али мислим да је ипак тако било) и био сам на најгори могући начин искоришћен утицајем хипнозе коме сам се на крају одупро... Јер хипноза је чудо, људи моји, али ни ја нисам мачји кашаљ, препознао сам је (додуше помало касно, показало се, али никад није заиста касно (осим ако је неко мојом грешком настрадао, што овде није случај)). У ствари, могу вам рећи да се сад боље осећам (није да сам се туширао него ми је ето тако дошло) и самим тим како су се ствари одвијале ја сам вишеструко задовољан, мада још увек понекад осетим неку врсту нелагодности, ваљда због оне исте хипнозе...
Него, да пређемо на ствар... Пробао сам више врста лишћа... Не, није то ствар, умало да промашим тему... О лишћу следећи пут.
Екшли, закључио сам да сам ја један велики сероња (или кењатор, како вам воља), или есхол (лит. шупак) што кажу Амери, д'извинете на изразу, и мада се то на другој страни чини да сам ја у ствари онај који је искористио некога, то је тотална неистина и могу вам то потврдити званично... Мада, да ме са друге стране питају: "Какав си ти то човек, искористио си је, ово-оно...", рекао бих јединствен одговор на сва своја искоришћавања: ја сам, једноставно, КОРИСНИК... У ствари, сви су људи корисници, бар неке услуге (ово није била услуга, била је то више нешто као супротнпост од услуге, шта год то могло да буде), нпр. ја сам корисник Теленора и МТ:С-а од скора, мој отац је пак корисник и Теленора, и МТ:С-а и Вип-а, па ништа... Али постаје уврнуто кад искористиш нечија осећања... Оно мало савести (мада осећам да све више постајем као Дени Крејн, Алан Шор (Бостонски адвокати, обојица на слици) или чак Камијев Мерсо или Др. Хаус (истоимена серија)) које имам говори ми да ја у ствари уопште и нисам крив... Ја једноставно постојим такав какав сам, супротан (и доследан) самом себи, и нема потребе да се кајем што је неко моје постојање погрешно протумачио. Штавише, мислим да има бар око петсто милиона људи на овом свету који би се апсолутно сложили са мном. Других петсто милиона, пак, рекло би да ја имам психичких проблема и да требам посету психијатру!, али ето, тако је то кад се играш са психологијом. Она је краљица емпиријских наука и ту нема више речи... Рекао бих да мој Его свакодневно побеђује потребу Супер-ега да ме научи позитивном, а Ид ретко кад успе да каже своје до краја (дакле, ја сам поклоник Фројдове психоанализе), али ја и даље терам по своме...
Ја не мислим ништа, све што сам икада помислио имало је нека тумачења са разних страна и то ме је одувек јако нервирало. И сада када не мислим ништа, то опет има разна тумачења, у која ја заправо уопште не желим да се мешам јер ме једноставно не интересују. Ко ме зна, зна ме, и то му је довољно. Тешко жени која се намерачи на мене... :)
Отишао сам без поздрава. Питала ме да ли мислим да је она курва. Рекао сам јој да не мислим ништа... Питала ме је да ли мислим да то код ње пролази. Рекао сам да не мислим, али да ме то баш нешто и не интересује... Питала ме још прегршт ствари. На све сам одговорио по листи. После тога ме није питала више ништа... Мој ум је сувише беспрекоран да би она могла да га надмаши и то је једноставно тако... :)
Јер, ја сам ДОСЛЕДНИ КОРИСНИК и баш ме брига =)

20. август 2008.

Хај, ам бек...

Било је назнака да ће овај блог бити, из неког разлога, скинут са Гугловог сервера... Због чега? Не знам ни ја, као било је неприлагођених садржаја... А ја чак нигде нисам ни бичарке поменуо... Додуше, оне без бичева, у мало блажој варијанти, али шта... Послао сам захтев у предвиђеном року, и до данас ми ништа нису одговорили... Ипак, судећи по овоме, изгледа да нећу бити "скинут"... Дакле, ВРАТИО САМ СЕ!!!
У међувремену издешавало се заиста прегршт ствари од којих неке нећу ни помињати јер тога нису вредне, а неке ћу оставити за следећу прилику, јер ипак... Знаш како, требало ми је пола сата да приступим, коначно, страни за писање новог поста... А ово је диал-уп и много кошта... Још увек сањам... "стару љубав, а онда тражим било коју", како рече Неша (онај из Галије, ако нисте знали) некада давно...
Мислим да од сутра поново крећем са блоговањем, данас поподне, ако Бог да, требало би да напишем коју па ћу сутра то да објавим... Јер стварно, диал-уп је, да простите, како би рекао Зрика (ко зна Зрику знаће шта овде треба да стоји)... Да ме не искључе поново, не бих да одмах крећем са ружним речима...
Ускоро ће школа... Ако неко од Крагујевчана (или можда Книћана) чита ово, чисто да зна да ми је број телефона изгубљен у свемиру и да не може да се врати... Кога интересује, нека ме контактира е-маилом, пошто не објављујем персоналне бројеве на блогу...
Ето тако, ако Бог да здравља, читамо се сутра...

Blog Archive