27. јун 2008.

Суперхерој данашњице...

Има на Фејсбуку (није да га рекламирам, али волим га... http://www.facebook.com) много различитих апликација. Неке су интересантне, а неке су ту само да заузму простор на профилу... Елем, има више апликација које питају о суперхеројским моћима, а има и једна која служи тренирању и увећавању способности у борби против злих сила (за почетак су то улични пишачи, али после ствар постаје веома озбиљна). Како би изгледао суперхерој данашњице?
Знаш оно, да имам натприродне моћи, прво бих узео невидљивост... Не знам зашто, али то је јако добра ствар... Кад желиш да се сакријеш, ништа лакше - само урадиш ХОП и ето, нема те... Онда бих узео хипербрзину... Створиш се нигде ниоткуда... И нико нема појма где си... После бих се позабавио, рецимо, неком менталном способношћу... Не знам да ли је боље у том случају читање мисли или можда телекинеза... И предвиђање будућности... Тек онда би можда дошла натприродна снага... Или нешто томе слично што би служило за случај потребе... Итд.
Суперхеројске моћи, како год окренуо, вероватно не бих користио низашта корисно, једино за своје задовољство... Нпр. невидљивост може да се искористи на јако много начина... Као и хипербрзина. Да не говоримо о телекинези или телепатији... Шта би ти радио да имаш моћи суперхероја а да смеш да их користиш за шта год хоћеш (ниси ограничен рецимо само на добро за друге, као што су вештице у "Чарима" или томе слично)? Живот је и овако досадан и све је већ испробано, само ти треба моћ суперхероја... :)
Да се вратимо на данашњицу: данашњи суперхерој морао би за почетак да среди мало међудржавне ствари... Да сјебе све оне који хоће ратове, да би се оформио мир у свету (не мир као "САД СЕ НИШТА НЕ МОЖЕ ПОМЕРИТИ, ЗАВЛАДАО ЈЕ МИР" него једноставно стање без ратова)... Даље, мало би се требао позабавити постојећим и непостојећим државама (НАРОЧИТО КОД НАС)... Онда би се могао позабавити тиме да, рецимо, подели оне милијарде које неки имају онима који немају ништа. Онда да отвори гомилу нових радних места, да повећа фонд за пензије, да изгради путеве, мостове, болнице, школе, факултете... Да школарина свуда буде бесплатна... Кад боље размислиш, и суперхероју би се живот смучио за највише два сата, а камоли теби, зар не? Да не говорим о себи...
Е сад, што би рекао Лане, не знам зашто сам ово испричао, али ко зна... Можда некоме затреба... У сваком случају не шкоди, а чим не шкоди значи да користи, је л` да? :)

25. јун 2008.

Око мене...

"Је ли ти беше онај коме у сваком тренутку могу да се обратим кад имам неки проблем?", пробудио ме СМС у пола ноћи... "Наравно, шта није у реду?", одговорио сам као из топа. "Наведи ми бар један разлог зашто није очајно да жалим што сам се малопре последњи пут 'гледала' са, у најмању руку, наркоманом :(", стигло је после пар минута... Веровао сам у то што читам, добро сам је познавао, као и све њене слабе тачке... Нисам знао шта да одговорим. У старту, у ствари, нисам ни провалио (не знам да ли је порука ишла баш овако како сам је цитирао) шта хоће да каже... После пар смс-ова схватио сам да она жали што је овај лик шутнуо... "Проклет био дан кад сам почела да се палим на наркосе...", написала је касније. Осећао сам потребу да разговарам с њом, али у том тренутку сам био у заиста незавидном положају и нисам МОГАО никако да наставим ову причу. "Хајде, смири се, одмори се па ћемо разговарати сутра, јутро је паметније од вечери", срочио сам да не би изгледало као да је само откачињем... Стигао је смс са захваљивањем и прихватањем чињенице да је уморна.
Сутрадан ми је донела неку књигу. Питао сам је о ономе синоћ, али нисам дознао ништа до онога што сам већ знао... Пукла је јер је шутн`о неки џанке... Питала се како јој уопште пада на памет да упада у лоше друштво. Рекао сам јој да то није ништа лоше, док год они њу не промене. Али очито су почели да је мењају... Мада није узимала ништа осим траве једном-двапут, понашање јој се променило од оног када сам је упознао... Сада је само гледала како да маркира и како да претера дан а да ништа не ради... Говорио сам како треба да се тргне и ако већ упада у такво друштво (што је неминовно, с обзиром на то на каквом месту живи), требало би да гледа како да она њих врати. Слушала ме је са разумевањем, али је после и даље терала по своме... "Једва чекам петак, да се заврши ова школска година... Не могу више, одох на неку планину да се људски одморим, без рачунара, без телефона, под ведрим небом..." Одговорио сам, пола шале, пола збиља: "Да, легнеш на траву, дуваш и трипујеш...", мада мислим да није ни схватила шта сам заиста рекао... На крају: "Е, ипак понеси телефон, морам некако да ступам у контакт с тобом..." - "Добро, понећу телефон, не брини..." Растали смо се после пар минута на једној раскрсници. Враћао сам се кући и размишљао о свему... Изгледа да сам поново био у праву...
Е да, понела је телефон, стално покушава да ме контактира... Штета што немам кинте за кредит, добар сам у смс-овању :)

24. јун 2008.

Да те видим голу...

Ушао сам у њену кућу не шуњајући се, мада је изазвана атмосфера говорила супротно... Моји кораци се нису чули... Била је у својој соби, широм отворених врата, баш у том тренутку бирајући са кревета нешто што ће обући за после... На себи је имала, колико сам тада уочио, само фармерице и чарапе... Горе није носила ништа.
Из собе се чула полугласна музика, тако да ме није чула. Није ни приметила кад сам стигао. На трен сам застао мало даље испред врата, тако да она мене није могла видети, и посматрао је. Савила се над кревет да склопи одећу. Имала је дивне груди... Није ми много требало. Пресабрао сам се... и пришао вратима.
"Куц, куц!" Реаговала је оштро и брзо, покривши груди првом крпицом коју је дохватила... "Хеј! Што ниси звонио?! Како можеш тако само да уђеш у кућу?!" и ту је кренуло моје правдање како нисам знао да је гола и да су врата била отворена и да смо се, уосталом, тако и договорили још првог пута - били смо толико добри да је она упадала код мене и ја код ње поприлично непристојно, без куцања итд. Било је довољно најавити се да ћеш тог дана доћи и ништа више...
Док сам ја све ово испричао, она се елегантно окренула и обукла мајчицу на голе груди... Брадавице су јој се јасно назирале - напалио је овај мој упад...
Пришао сам и пољубио је... У образ, другарски. Понудила је кафу и сок... "Ја бих нешто жешће ако имаш... И влажно...", бивао сам двосмислен. "Може виски с ледом?", сасекла ме је... "Може, наравно", прихватио сам ово као сасвим нормалну појаву, тек нисам смео одмах да прелазим на ствар... Виски никад нисам пио сув, увек са ледом...
Седели смо после на каучу... Објашњавао сам јој неке једначине... Додиривао сам је благо и симптоматично, на шта би се затресла и затрептала дугим црним трепавицама... Нисмо много радили. Заправо, ја нисам много радио, она је мало више користила мозак... Залудно, ја сам и тада размишљао о нечему жестоком и влажном... :)
Дошао јој је ћале. "Добар дан, децо, учите, а?"... "Добар дан, господине Обрадовићу! Ево, баш сам јој објашњавао неке једначине сад..." - "Ако, ако, тако треба... Могао би после да је изведеш мало, по цео дан само ради". Обрадовић је био добричина и јако сам га поштовао и ценио као човека и као оца... А био је отац девојке коју бих... Па, гледао, рецимо... :)
Цео дан сам био код њих. Касније јој је дошла и кева. Вечерали смо заједно. А после до града... Била је лудница... О томе неки други пут...

23. јун 2008.

Ујка из Америке или АДСЛ (American Dialing-Selective Line)

Дошао је на одмор код газде у чијем сам стану. Повео је породицу, супругу и децу, сина и ћеркицу... Биће ту месец дана. Ја сам овде још ове недеље, те идем својој кући на одмор... Дошао и отада више нема АДСЛ-а... Мислим, није то да нема АДСЛ-а. Само што они чешће користе телефон. Телефон је заједнички и све би било у реду да они тамо имају АДСЛ сплитер за раздвајање телефонских сигнала од сигнала података... Међутим, то имам ја овде, али они тамо (суседна кућа) немају. То сад прави проблем. Кад је мени модем укључен, њима шушти, али могу да разговарају. Међутим, кад они крену да разговарају док сам ја на Нету, мени се губи АДСЛ сигнал, тј. све се ресетује. Ја онда ухватим па искључим модем, те сачекам да заврше разговор, па га укључим поново. Али не вреди, све крене испочетка...
Ноћу могу да га остављам само због торента, али торенти споро иду, а мени Нет треба више дању него ноћу. Наравно, за дана и њима треба телефон, кој ће им ку*** кад падне ноћ... И тако, сад смо у конфликту. Пошто сам ја већ одомаћен овде, ја им правим уступке (шта ми друго и преостаје, он је газдин син)... Мало сам иритиран и исфрустриран, али то не смем да показујем. Прво они морају да пукну, јер ако ја први пукнем биће белаја и поновне селидбе, што не би ваљало...
Има ли негде сплитер да се набави? Ја сам гледао по Нету, видео сам на еБају али ја још увек нисам пунолетан, има ли по овим нашим радњама негде? Хвала унапред свим добровољцима на информацији... Ако нема, да чекам септембар, па шта буде...

Нова фризура, бато...

Е брате, ошишао сам се... Ето, има више од 5 месеци откако сам се последњи пут пре овога ошишао и косурина ми је била до чланака кад ноге пребацим преко главе... А онда су два месеца (и више) ишли притисци на мене: ошишај се, ружна ти је фризура, кол`ка ти коса, ово, оно... Ма размишљам нешто у последње време - што се не бих и ја ошишао... Сад кад сам постао фан НЈЈ, не могу да носим качкет на дужу косу - брзо се масти, после једног дана опет на прање... Овамо, хопери не носе дугу косу (у принципу). Овамо ми дошло да будем неки опасан баја, као Пинки и Шваба... Овамо ми се ови попели на главу "ошишај се" придикама... И рек`о, у последње време на ову врућину, па право ти кажем, и смета ова коса...
Седимо јуче, гледамо неки филм, каже ми мајка: "`Оћеш да те ошишам? Имам ону машиницу што сам шишала оца..." Рекох: "Стварно? Па хајде... А ћеш да ми обријеш вугла до краја или како? Мислим, у`ватиш ту машиницу и врке-врке преко целе главе и готово..." - "Е ако ћеш да бријеш главу, иди код фризера, ја планирам лепо да те ошишам..." - "ОК, нема везе... Имаш рок до 9 (сад је 7 поподне)"
И тако, ја сео у купатилу (једино тамо нема тепиха, па се лакше скидају длаке са плочица). Зажмурео сам и жмурео неких пола сата док су маказице ишле лево-десно по мојој глави... Кад сам отворио очи - на поду банч ов длаке - кол`ко оћеш сине, има и за продају... Реко јебем ли ти, с опроштењем, ову моју косу кад се није видела док није пала на под... Ал ете ти... Питао сам и како је испао отац кад га ошишала први пут... Каже: "Мало сам претерала. К`о Миро и Чупо кад се шишају"... Онда сам се пресекао. Миро и Чупо кад се шишају (иначе то су моји стричеви из Бара, Црна Гора) скидају скоро сву косу (због врућине), те остаје један милиметар свуда. Онда сам се сетио да сам то и ја хтео али... Не због грешке...
Е сад, машиница је, као и увек, правила мало проблема... Тј. није било техничких проблема него се ја унервозим кад ми нешто зуји уз уши. "Шта се цимаш, направићу ти рез на глави?" - "Ово је најтежи део посла сваком фризеру кад МЕНЕ шиша"... Знаш оне фобије још од бомбардовања... Све што зуји и треска мени прави проблем... Одма` ми се лучи онај хормон из надбубрежне жлезде, знаш оно, учио си из биологије... И хаос... Лудница...
И после свега реко` ајд` и бркове да обријем кад моја мајка и ту реагује: "Не можеш сад, после ће бити оштри и стално ћеш морати да их скидаш..." Реко` овако су тупи па млитави, млохави с опроштењем, па не ваља, ниједна цура неће ме пољуби... Онда сам почео да се изговарам како сви скидају фацијалну косу осим мене... Ма не и не, и не да... Реко` то ћу ја сутра, кад ти одеш на пос`о... Каже: не тражи ђавола... Значи ако скинем брке најеб`о сам...

22. јун 2008.

Види види...

Нисам писао овде има сто година... Добро, не баш буквално сто година (тол'ко још нисам ни живео), али бар једно двеста :D... Па ето, ипак сам остао жив...
У међувремену се свашта издешавало, не знам ни одакле да почнем...
Постао сам фан Њујорк Јенкија... Веровали или не, колико је могуће бити фан неке бејзбол екипе у земљи где 70% популације не зна ни шта је бејзбол... Могу вам рећи да сам као њихов фан јако задовољан собом, јер до сада су ме једино Звездине победе чиниле овако срећним... Али пошто овако заклет Звезди у последње време и немам због много чега да се радујем, пребацио сам се мало на стране терене и то на спорт кога има доста по свету, али код нас има један терен на Ади који не знам чему служи пошто мислим да немамо ниједан регистрован званични клуб... Успут, драго ми је што су Јенкији у три утакмице против Сан Дијего Падреса успели да их изгоре к'о лицне, али тренутно играју серију против Синсинатија и двапут заредом губе... Ипак, НЈ заслужују сву моју пажњу...
Оно опамећивање није зезање... Оно што сам писао у неком од претходних постова је жива истина... Сви ме питају "Да л' си ти нормалан, ћеш да учиш преко распуста, ово, оно, бла, бла, трте, мрте, циле, миле итд."... Сви они могу само да прихвате да ми поједу паштету... И ништа више, чак ни парче 'леба уз њу... :)
Ошишао сам се на кратко... Сад сам опет делија (Делија сам цео век, али делија постајем периодично кад се подшишам) и могу да се денем на неке озбиљне и неозбиљне ствари... О томе сутра...
Обећао сам неке приче... ваљда... Сад, тачно и не знам чега се те приче тичу, али сетићу се ваљда, па тамо од прекосутра ако се ништа не буде дешавало. У међувремену, ако се у било ком тренутку сетим, записаћу, за сваки случај...
Ае па тако... До следећег читања... Чисто да се зна - жив сам! :)

17. јун 2008.

Опамећивање...

Наслов каже да је реч о јако великој ментално-физичкој промени... Шта у ствари то значи?
Опаметити се... Значи ли то променити навике? Неки би рекли не... Али у овом случају свакако да... О чему је реч?
Све више из дана у дан проваљујем да ништа не радим... Неки би рекли: "Благо теби, ништа не радиш, немаш обавезе, бла, бла...". Међутим, то што ништа не радим није добро за мене... Јер губим сваку радну навику коју сам иоле имао, а свима је добро познато да се радна навика најтеже поново стиче.
Поврх свега, појављују ми се рупе у знању... Рупе које не смем себи да дозволим. Због чега? Слушао сам оца и схватио да је у праву. На факсу који желим да упишем нема провлачења; поред тога папрено је скуп за мој појам... Дакле, мора да се ради, и то много, да бих могао да га завршим како треба. Има ствари које радим одлично; има ствари које једноставно ни да бекнем (а исто су ми из струке), јер нисам научио. А могао сам... Радило се на томе добар временски период.
Е, као што се да приметити, ТоМЦаа почиње да мења навике. Поврх тога, за распуст ме чека попуњавање свих рупа у знању које имам како бих могао да прођем лакше кроз четврту годину. И касније... Да ме не би целог живота кад год треба да се одради нешто пратило упутство; чујеш проблем и одмах знаш поступке (по могућству више њих) за решавање...
Све књиге везане за матиш, физику и информатику које вам не требају (а углавном се односе на средњу школу и факс), можете депоновати код мене, добродошле су. Кренуо сам да пребацујем Збирку задатака из математике 2 (Вене Т. Богославов) у .пдф формат, завршићу до четвртка. А после креће вежбање (ионако остајем на распусту, напокон)... Хвала унапред..
А да, ТоМЦаа се враћа блоговању (сада има више времена), па и ако не буде ништа занимљиво, имам неке причице које ће вас можда интересовати, па ћу њих да постујем једну по једну... :)

15. јун 2008.

Е сад...

Нисам сигуран шта да ставим данас као тему... Заиста, мало сам преоптерећен разним притисцима тако да не знам ни одакле да почнем ни где да завршим ни шта да поменем. Рецимо да сам овог викенда правио паузу од блоговања, па да настављам тек од уторка, пошто ми је сутра завршни писмени из анализе. Требало би да вежбам, али немам материјале, а Вучко код кога треба да идем да бисмо заједно вежбали није код куће иако смо се договорили и сад се нервирам безвезе и не знам шта бих итд...
Кад будем био мало смиренији (дакле тек од уторка), почећу поново редовно да постујем, до тада не брините што ме нема, мало сам спречен...
Хвала на пажњи.

12. јун 2008.

Данас, суморно и невероватно...

(ово горе је наслов једне моје песме, али о том потом...)
"Дивно што нема ништа да се учи за сутра, данас цео дан 'ладим јаја и скидам торенте..." - "Скини Ејџ тројку да играмо..." - "ОК, видећу шта могу!"
А онда се одједном стушти, почне пљусак и грмљавина. Ја немам громобран на овој кућици па морам да искључим сву електрику укључујући и ноутбук и АДСЛ модем... Дакле - ништа од торента...
Дан сам провео свирајући хармонику... Подсетио се неких песама које на хармоници никад не бих ни свирао... Онда више нисам знао шта бих, оставио сам хармонику и само певао. Неке поп баладе. Самарџић, Георгиев, Раичевић, па чак и Џеј, шта ми падне на памет...
"А киша, проклета киша, никако да стане"....
Већ је пола осам и тек сада сам укључио комп и АДСЛ и телефоне и све остало што уз то долази. Коначно почео да скидам торенте... А онда направио паузу и дошао довде да видим има ли шта ново...
За торенте је ту цела ноћ. Ако опет не почне грмљавина...
"Грми, сева, време се мења"... Подсетио ме друг данас на ту песму. Па да...
Она ме је питала нешто што сам је већ научио. Нисам јој одговорио. Уместо тога, прекорио сам је. Није се љутила...
Питала ме је како да отера мрзовољу кад већ мора да учи за сутра. Рекао сам јој да постави себи повод. Нпр. мене је данас ужасно мрзело да наместим кревет. Пријео ми се чоколадни кекс који је био на полици у кухињи. Рекао сам себи: "Нема кекса док не наместиш кревет". И гле - кревет као да се сам од себе наместио... Страва.
Имао сам писмени задатак из аналитичке. Урадио сам 4 и по задатка. За један нисам сигуран да ли је тачан... Ипак, надам се да ће онај строго опадајући низ оцена са писмених из линеарне и аналитичке (5, 4, 3-) овога пута почети да расте... Ма шта надам се, молим Бога и готово сам сигуран у то...
Помисао на сутра утерује ми језу. Не знам због чега. Чини ми се да нешто пропуштам али не знам тачно шта...
А да, прекосутра је анализа... Пфффф...
Хвала вам што још увек нисте напустили ово место, значи да за мене још има наде! :)

11. јун 2008.

Афоризам...

"Ко је луд не буди му друг... ТоМЦаа је усамљен ових дана..."

Била је субота... Или можда недеља? Није толико ни важно... Важно је да се баш ништа тог дана није десило.
Ова недеља је динамична... Свакога дана нешто ново. Бог је на нашој страни. Бар се то тако чини. Али Бог је увек на нашој страни, у то не треба сумњати. Тако се само навлачи зид који је после тешко, јако тешко срушити.
Све је више закључених оцена. Све је мање времена до краја школске године... Још два писмена задатка и можда неко испитивање и то је то. Ове недеље, евентуално половином следеће, десиће се и то - биће ми закључене све оцене. А онда? Слободан до септембра!
Биће ово јако занимљиво лето. Лето пуно изненађења... Не знам ни шта да очекујем.
Нећу на екскурзију. Данас је било фотографисање. Нисам се фотографисао и уштедео сам још 200 динара, поред 30000 које нећу дати на екскурзију.... Стварна уштеда? Заиста, те паре ће отићи на неко друго место, али боље "мирна Бачка" него "чељад бесна"...
"Сви треба да знају шта другарство значи..." Па и ја :) Нема то везе, да смо ми живи и здрави!
"Ај, живели!"

10. јун 2008.

Идемо полако...

И тако... Данас је баш леп дан. Сунце пржи као болесно, али је то добро за промену, јер је претходних дана баш било тмурно... Био сам у школи, одговарао хемију, добио 5 и закључила ми је 4, што је одлично с обзиром на претходно стање! Затим, писмени из енглеског, који ни сам не знам како сам урадио, али ваљда ће бити нешто добро. Данас поподне учим биологију, сутра би с тим требало да завршим, тек сутра учим аналитичку геометрију за прекосутрашњи писмени задатак. Требало би да набавим и књигу из физике, јер и физику одговарам (само не знам кад). Све остало је већ скоро па готово. И тако, пролази још једна школска година.
На друштвеном плану сам као и обично - ништа ново се не дешава већ годинама... :) Није лако живети монотоно али шта год да покушам да променим некако се изјалови и онда испаднем глуп. Али боље испасти глуп него из аутобуса тако да...
Скидам данас Трактор, требало би да мало проучим како ради, а радићу и неке нове матрице у ФруитзЛоопсу тако да сам баш заузет разним стварима ових дана... Чисто да се зна... :)
Ае поздрав...

08. јун 2008.

Недеља, и сви сте ту...

Данас се осећам усамљено у гомили обавеза. Сви су ту а ја сам сам... Знаш како, дошло ми је да повраћам, не знам због чега, а и осећам неку напетост у трбушним мишићима (ваљда ми тек сад стигло од оних трбушњака што радисмо у четвртак)... Идем до Марета после да одрадимо хемију и нешто енглеског. Требало је да учим биологију, али као што рекох нека ме "мрза" ухватила па ништа од тога. Хаос у глави, хаос у души...
Сутра пре подне у школу... Надам се да ће бити боље, како сам то ставио на свом тренутном стању на Фејсбуку, јер иначе неће изаћи на добро. Све ми недостаје, сви ми недостају, а не знам нешто шта ћу са собом... Безвезе... Дакле, данас сам у свом свету, ако неко зна како се помаже у оваквим ситуацијама, нека ми помогне, молим вас, умрећу...
Ето тако... Можда навратим вечерас да видим има ли савета и да се јавим још једном.

07. јун 2008.

Нема слободне суботе...

Као и увек, ни ова субота није била слободна, али је ипак проведена на мало другачији начин него што сам то навикао... Ствар је у томе да смо данас од 0900 имали анализу, тако да на програмирање данас нисам ишао... Имали смо припрему, па контролну и могу се похвалити да сам урадио 5 од 7 задатака (оно што по дефиницији треба да се ради, ствар је о изводима, нисам урадио)... После тога дошао кући својој и цео дан провео у скидању...
Замисли, данас узео да скидам дечје песме. Прва песма коју сам скинуо била је "Сви треба да знају шта другарство значи..." :) Тако сам данас био залудан, после наишао на торент од 1.4 гига са причама и песмама за децу, па сам њега почео да скидам (у нешто редукованој верзији фајлова)...
Данас сам сазнао да Драгана и после свега што се догодило (мојом фанатичном иницијативом) ипак није љута на мене. Ма она је ликуша највећа на свету и потрудићу се да више никада не направим исту грешку... Онакво створење треба имати за пријатеља!
Ето тако прође данашњи дан... А сутра је нешто ново... Видећемо већ...

06. јун 2008.

По ко зна који пут...

По ко зна који пут одлучио сам се да стартујем са блоговањем... Имао сам неколико неуспешних покушаја, али сада стварно осећам да би то могло бити то. Јер, сваког дана дешава ми се нешто ново (скоро сваког дана) и ето, вероватно ћу сваког дана да посећујем ово место. Наравно, ово место је место слободне дискусије тј. сви ви који читате ово (дакле за сада 1 човек... :) ) требало би да поставите неки коментар на мој пост. То не радите под присилом, једино ако вам се нешто допадне (или не допадне) тј. погоди вас баш онако људски да осетите и ви потребу да кажете нешто...
Блог пишем на ћирилици јер се залажем за проширивање употребе ћирилице на Интернету. Коме се не свиђа нек ми јави, да му кажем пар ствари.
Иначе, данас нећу још много времена провести на овом месту јер мора да се учи физика, имам данас писмени задатак а НИШТА не знам, тако да... Енивеј, ви сте слободни да посећујете ово место кад год можете, а мислим да сам поставио и РСС феед (Пријавите се :) ) тако да можете редовно да гетујете информације са ког год медија...
Надам се да сте и ви данас срећни, јер сам и ја. Ако ни због чега другог, данас је леп дан (биће кише поподне ваљда, али не дозволите да вам то поремети концепцију!) .. Ето толико за почетак.

Blog Archive