26. децембар 2008.

Да се не заборави (и даље чиста платоника)

Е драга, драга, да је среће... Била би са мном, али ТИ СЕ НЕЋЕ! Знаш, кад те неко толико одбија да ти просто досади, то је невероватно. Просто си у трипу да из ината нешто неће, па то ти је. А када некога волиш из контра-ината (сад ти мене нећеш, баш због тога ћу да те волим), то је још црње. Као што рекох ономад, "ја сам упоран младић и има да те волим без обзира на све..."
Е сад. Мислим да није требало да прочиташ све оно. Свака тајна једном свакако се дозна, међутим... Чини ми се некако да откада си прочитала оно, као да си се нагло одаљила од мене, поставила неки гард у страху да ти се не приближим више него што се теби хоће. На тај начин, ја више не могу да ти се приближим ни онако како сам некада... Штавише, осећам да сада гајиш неку врсту одбојности према мени. Избегаваш ме вешто, не јављаш се, скрећеш поглед кад ме видиш, одлазиш, пролазиш, долазиш - к`о да не видиш... И тако даље, и тако даље.
Знаш да "недостатак времена" повређује људе? Исто тако их повређује и недостатак пажње (који није под наводницима јер је прави, док је недостатак времена само изговор да се некоме не посвети пажња). Овога пута, изгледа, отварам се до краја. Више не знам шта осећам. Рекао бих да нисам равнодушан, јер је то нешто најгоре што човеку може да се догоди. Па ипак... Равнодушан сам према толико ствари, што не бих био и према теби?
Због тога што те волим, идиоте (извини што сам постао нагло груб). Волим те и због свега што ми радиш почео сам да те мрзим. Сада те мрзим више него ико, и хтео бих да ти све ово саспем у лице, као што сам до јуче хтео да ти саспем све оне лепе речи које сам тако брижно бележио у ово место за избацивање уметности и смећа. Комбинација мржње и љубави је, опет, толико конфузна да може да доведе и до болести типа анксиозности, депресије, па чак и суицидности. Међутим, довољно сам проучио самог себе да бих знао како од тога треба да се одбраним. Ова релативна опсесија ме неће одузети.
Нисам те заборавио. Немој да мислиш да је ониме све завршено. Ћераћемо се ми још, како би рекао Матија. Наравно, и даље те волим, само ми ова мржња изазвана твојим контра-одбрамбеним механизмима полако гаси емоције. А то није у реду. Јер емоције су оно што одржава љубав у животу, зар не?
О том потом. Убеђен сам да ћеш једног дана доћи и ти на ред. Сетићеш се онда шта сам ти говорио. Надај се само да неће бити прекасно, као што се и ја надам. Јер оно Шкабово "бар ја имам времена" неће вечито да траје. А када једном прође, више се не враћа.
Ето, сада сам ти рекао све у лице, као и увек. Па ти сад види, можда ти се свиђа, можда ти се не свиђа. Само реци нешто, немој постепено да се губиш јер то убија! Чујеш ли?

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive