29. децембар 2008.

И тако даље, и тако даље...

И тако даље... Никад ближе, увек само даље и даље. Ни сањао нисам да може да се оде толико далеко да се више не препознаје оно некадашње "неко"... У ствари, свима ово изгледа чудно, свима све друго изгледа нормално, само изгледа да ја нисам нормалан и да нешто са мном није у реду када се ја упорно држим ове своје тачке гледишта...
Кад двоје лоши постану, пријатељи тешко остану... рече онај Владов текстописац (ако је он сам, извињавам му се дубоко, али то сада није важно). И онда... Све је деловало тако једноставно. На крају, чини ми се да сам ја управо онај главни кривац. Не може се рећи (барем не у овом случају) да је крив ђаво - сам сам крив због овога што ми се дешава.
И онда поново тиховање, туговање, зверање у празно. Опет ничега и ништавила и празнине. Опет болесног и тужног погледа. Али опет да нико ни случајно не примети, потребно је одавати утисак успешне особе... Зар не? Мада, и ако неко примети, осећам да нисам довољно вредан да би на мене обратио више пажње од једног обичног "Зашто си сам?", и онда отишао до бестрага, остављајући ме да и даље будем оно што најбоље знам - да будем сам.
Верујем. Верујем да сам се ја у ствари одаљио. Верујем да је мој страх довољно велики да више не смем да јој приђем на исти начин као некада. На крају крајева, кога змија поткачи, и гуштера се боји (ово није оригинална изрека)... Дами с педигреом више не могу да приђем из више разлога. Један од њих је да се променила она. Други од њих је да сам се променио ја. Трећи од њих је да не престаје да разговара са Наташом о тако недужним а тако болним темама у које не смем да се умешам. Четврти од њих је да ништа више не може бити исто. Пети од њих... ма није ни важно.
Одлазим. Идем из овог града у три лепе. Идем тамо где ме срце води. Можда се и прочитамо за време распуста. Овај распуст је одмор од људи, одмор од хладнокрвних школских обавеза. Овај распуст је одмор од свега... Можда вам будем писао. Можда и не.
Ето, ухвати ме опет релативна опсесија... Јебига... Не заобилази ме никако; што каже Вучко, тачно знаш кад ће да наиђе и ако се не припремиш - оде.
Увенуће нарцис бели. Не знам зашто; ваљда ми је тако лакше.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive