17. децембар 2008.

Про-ана? Про-мија? Про-смрт!

Наслов вам можда делује непознато, али ће ускоро бити објашњен. Хвала Богу што сам наишао на овакво нешто, очито је оставило утисак на мене, чим сам кренуо одмах да напишем своје мишљење на овом месту.
Ево овако. Био је тај проблем. Био, јесте и биће. Анорексија и булимија... Ух, тешко је, толико је ствари, не знам одакле бих почео, пишем из главе и без концепта. Ипак...
Ето, на Фејсу данас добио позив за прикључивање групи са народским шаљивим првим делом назива "Боље да љуља него да жуља!" и наставком "СТОП анорексији!! :))". Не знам чему ови смајлови на крају, вероватно се односе на први део, јер други део назива није нимало смешан. А можда су људи једноставно срећни због тога што је све то далеко од њих и што нису у свему томе. Покушаћу да објасним шта сам у наставку видео. Читајући дискусију, наишао сам прво на зачуђујуће податке о томе како се анорексичарке (углавном девојке, минималан број мушкараца) међусобно "подржавају" у тим њиховим "сестринствима", тј. групама људи (девојака) са истим циљем - да буду што мршавије. Људи моји, нисам могао да верујем каква је то болест. Заинтригирало ме је, па сам наставио да истражујем и дошао до неких јако важних закључака. Ове закључке прихватите као савете, а после ћу да дам своје мишљење по сваком од њих:
  1. особе са анорексијом имају јако велики психички проблем
  2. особе са анорексијом срљају у смрт
  3. АКО СТЕ МЛАЂИ ОД 18, ИЗБЕГАВАЈТЕ ЊИХОВА МЕСТА ОКУПЉАЊА, МОЖЕТЕ БИТИ ОДВУЧЕНИ ОД ЗДРАВОГ ЖИВОТА
  4. гладан сам
Објашњења:
1) Није лако живети са анорексијом. Анорексија је психички проблем. Код девојака из сестринстава постоји или нека траума из детињства, или јак разлог за незадовољство собом, можда нека фрустрација. Оне живе са анорексијом и поштују је као богињу, измишљају заповести, моле се, подржавају једна другу у болесној жељи да изгубе још који килограм иако су већ кост и кожа. Терају једна другу на дуго неузимање хране, на узимање велике количине воде, дијуретика, бављење ненормалним физичким активностима. Оне не схватају да убијају себе и оне окупљене око њих. Ти квази-савети одвели су већ у смрт ко зна колико особа које собом нису биле задовољне из ко зна ког разлога и које су пратиле њихова упутства. За њих анорексија није опасна болест, већ начин живота. Не схватају проблем у коме су и не дозвољавају да им ико приђе са добронамерним саветом.
2) Анорексија води у сигурну и спору смрт (у зависности од тога колико вам је организам спреман на шокове). Сведочења оних који су некада живели са анорексијом и имали проблеме због тога говоре да су месеце провели у болницама док се нису опоравили и да им више никада неће пасти на памет да упадају у такав проблем. Најгоре од свега је што се оне саме убијају и подстичу друге на то, иако несвесно, и то све под утицајем злих идола из Холивуда које немају другог начина да буду познате, већ привлаче пажњу својом анорексијом. Анорексија није начин живота, то је начин СМРТИ.
3) Најгоре од свега је што са анорексијом углавном почињу да живе клинке (тинејџерке) од 12 година па надаље, које су нешто чуле о томе и хоће да постану ане, а да при томе ни не схватају у шта се упуштају. Па намерно изазивање анорексије је исто толико болесно колико и намерно излагање ХИВу. Чак можда и болесније. Поред свог обиља хране (већег или мањег) око тебе, ти се изгладњујеш - то је психички проблем. На тим форумима и блоговима могу се видети савети како постати анорексичан и одржати своју анорексију, како се изгладњивати, како то сакрити од родитеља, сарадника, свих који би се можда покушали борити против твоје анорексије. Јер, особе које живе са анорексијом намерно обично не желе да приступе лечењу док то не схвате (обично је прекасно, а неке се никада ни не опамете). Дакле, та места подржавају анорексију ових младих људи без грама мозга и наговарају их да постану такве (уколико већ нису).
4) После свега што сам прочитао и видео, могу само да констатујем да ћу изгледа целог живота бити гладан. Не у том смислу (нећу да постанем анорексичан), него ћу стално вребати храну на сваком кораку. Обично човек схвати шта му фали тек онда када то изгуби (о томе сам већ причао раније овде), тако да ћу јести док год буде имало хране око мене. Тим пре што сам сада (могло би се рећи) на ивици анорексије, иако не намерно, једноставно због тога што ме мрзи да једем. Али више не... За пар месеци, ако Бог да, пред собом ћете имати развијеног и финог младића са широким рукама, без костију које се истичу на појединим местима... О, Боже, биће то фино...
Особама са анорексијом заиста треба помоћи. Али особама које гладују из нужности, зато што немају шта да једу, а не особама као што су ови патолошки случајеви који имају шта да једу, али не желе. Онима који пате од анорексије треба дати да једу, а оне који намерно гладују треба стрпати у неку психијатријску установу, па нека се опамете, или нека поумиру. Ако се опамете, свет је богатији за једну паметну особу која ће друге учити својим проблемима и како да их избегну, а ако се не опамете - свет је сиромашнији за једног непријатеља хуманости, једног умног болесника који се није успео изборити против сопственог бога. Амин.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive