17. октобар 2008.

Платонска је т'га преголема... трећи дио

Моја једина... Нисам ти писао јако дуго... Мислим да је то успех за мене. Не значи да нисам мислио о теби, само значи да нисам имао шта да ти кажем... Ето, сада, некако, помислих на те и поново ми се узбуркаше мисли као ономад... Знаш већ кад, да се не понављам...
И није да бих ти сада имао рећи нешто што већ ниси чула... Није да ти не бих рекао све оно што сам ти говорио и у претходним деловима овог мог јединственог дневника... Опет, није баш ни да се ништа ново није десило...
Лепота платонике је у томе што мораш научити да живиш са патњом... То је невероватно сладак и истовремено горак осећај који прожима душу... Зашто патња? Па, неко би рекао, тако је теже... Не слажем се... Тако је лакше... Неко би рекао да је то недостатак храбрости... Нетачно! То је превелика храброст, живети целог живота са нечиме у срцу, а да то никада не признаш... Или признаш, али то сви забораве... И опет ти је исто...
Никада не знаш на чему си... Та патња, ако је не савладаш и ако потпуно пропаднеш кроз њу, може да натера човека на пут без повратка... Зато је храброст борити се са том патњом... И живети са њом свакога дана, свакога минута, свакога трена... Осећати је у себи, осећати тај недостатак, ту изостављеност повратне информације... Јер, кад особа не зна о чему је реч, неће ни слати повратну информацију... Живети свој животни сан, како је то Хамлет волео да ради, како је то Миљковић радио целог живота... То је оно због чега вреди живети и оно што одаљава смрт која надолази вртоглавом брзином...
И сада, када си са другим, то можда делује бесмислено... Али, ипак није... Била је једна девојка, некако сам је слично заволео (не могу рећи исто, свака љубав је јединствена)... Једног дана рекла ми је да је тамо негде на некој журци упознала неког екстра лика... Прогутао сам кнедлу... Наставио сам да је исто волим... Истрајност је кључ... После четири-пет дана, јавља се она поново, са осмехом... Раскинула је са њим... И после свега, опет се враћам теби, закључила је... Та девојка је једног дана изненада нестала из мог живота... Али је оставила неизбрисив траг за собом... Као и ти... Као и све...
И ако мислиш да нисам у праву... То није важно... Ја верујем у то да јесам, и та вера може да исправи ствари... Та вера је мајка успеха... Ако довољно верујеш у нешто, то нешто свакако има веће шансе да постане истина... Зато веруј... У шта год хоћеш, није битно... Веруј, као и ја... Можда те та вера одведе до звезда...

2 коментара:

  1. I treći deo! Платонска је т'га преголема...definitivno, meni omiljena serija tvojih misli, hvala što ih deliš sa nama, tvojim čitaocima.

    ОдговориИзбриши
  2. Симбиоза блога и читалаца... Ја објављујем, ви читате... Ви коментаришете, мени топло око срца... Лепо вама, лепо нама =)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive