27. септембар 2008.

"Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао?"

Ови стихови (Мике Антића) односе се на сасвим другачију ситуацију... Ону кад човек одлази знајући да се никада више неће вратити... Не, није то смрт, то је само пут преко граница познатог... Међутим, с обзиром на нашу ситуацију (говорићу понекад у множини, понекад у једнини, али све се то односи првенствено на мене самога), јако су применљиви...
Овај пост се не односи на моју јединствену. Али се свакако односи на јединствену...
Препознаће они који знају о чему говорим.
У почетку беше реч... Реч по реч, дођосмо до разних закључака... Закључци су такви да се понекад доносе преурањено, а понекад прекасно... Ми смо доста закључака донели преурањено, а само један прекасно...
Увидели смо... Пардон, ја сам увидео како ћемо изгубити нешто што можда никада не бисмо ни имали... Интересантна ствар како ти нешто не недостаје док га једном не пробаш, а после тога вуче те и даље, и једном када га више не буде, недостаје ти као никада ништа пре него си га пробао... Заправо, сви знамо да ће кад-тад све доћи на "нормалу" на којој је и било, али ће у нама остати неизбрисив траг... Јер, све што нас у животу задеси остави у нама неки свој белег, по коме ћемо препознати да више никада нећемо бити исти... Бар је то случај са мном.
Нећу да помињем о чему (или коме) се овде заиста говори... Нека се тај неко (ако икада, надаћу се, прочита овај дневник) препозна у томе сам, а нека они који читају такође препознају сами уколико умеју, или нека уопште и не откривају уколико не умеју...
И заиста, оно што нам је можда недостајало а да тога нисмо ни били свесни, одједном се појавило... У почетку, као и све друге ствари, одбацили смо га у старту као једну новину... Јер, први се мачићи у воду бацају. Ипак, негде с краја првог часа, схватили смо шта у ствари одбацујемо... И онда се све променило... Нека еуфорија јављала се у нама сваки пут када би се то изнова појављивало... И били смо непристојни... И били смо немогући... Али смо се, с временом (као појмом везаним за климу, углавном) смирили...
Мислим да је само првог трена била као објекат... За разлику од неких, ја сам покушао да откријем скривену суштину (а не откривену)... И открио сам је... И био сам срећан... То једино знам... И увек сам желео више... Али сам последњег часа остао недоречен... Моја грешка... Моја несмотреност... Да је бар трајало четрдесет и пет минута... :(
Имала је стрпљења за нас... Чини ми се да нас је ипак највише волела... Не знам што, ваљда смо ми такви, или нас волиш, или нас презиреш... А било је у њој нечега... Сада, када смо то нешто изгубили (силом прилика), чини ми се да сви жалимо што то нисмо мало боље искористили... Ипак, мислим да она моја недореченост значи нешто... Ваљда ми наговештава да ћемо се једном поново срести... У неким другим околностима, на неком другачијем месту... Ипак... Не треба жалити проживљено... Мислим да једино треба, можда, жалити непроживљено... Чега је свакако било много... Али, да није те игре случаја, не би га било уопште. Дакле, не треба жалити, дефинитивно...
Драго ми је што сам пред вама олакшао душу... И, ако негде видите Ану, реците јој... Нека ме нађе на Нету, имам неке песме да разменим с њом :)

5 коментара:

  1. Није да солим памет, али, сваки пост је све више конфузан... Шта се дешава с тобом човече?

    ОдговориИзбриши
  2. Оде Ана, више нећу о њој... Остаје и даље само моја јединствена (она друга) :)

    ОдговориИзбриши
  3. Е, да, Треслашине, мислим да сам овај део због тебе убацио у пост:
    нека они који читају такође препознају сами уколико умеју, или нека уопште и не откривају уколико не умеју... :)

    ОдговориИзбриши
  4. Због мене? Ја и даље не контам у чему је фора, али није ни битно...

    ОдговориИзбриши
  5. Хтедох рећи - ко не разуме, нека се и не труди да разуме :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive