25. јун 2008.

Око мене...

"Је ли ти беше онај коме у сваком тренутку могу да се обратим кад имам неки проблем?", пробудио ме СМС у пола ноћи... "Наравно, шта није у реду?", одговорио сам као из топа. "Наведи ми бар један разлог зашто није очајно да жалим што сам се малопре последњи пут 'гледала' са, у најмању руку, наркоманом :(", стигло је после пар минута... Веровао сам у то што читам, добро сам је познавао, као и све њене слабе тачке... Нисам знао шта да одговорим. У старту, у ствари, нисам ни провалио (не знам да ли је порука ишла баш овако како сам је цитирао) шта хоће да каже... После пар смс-ова схватио сам да она жали што је овај лик шутнуо... "Проклет био дан кад сам почела да се палим на наркосе...", написала је касније. Осећао сам потребу да разговарам с њом, али у том тренутку сам био у заиста незавидном положају и нисам МОГАО никако да наставим ову причу. "Хајде, смири се, одмори се па ћемо разговарати сутра, јутро је паметније од вечери", срочио сам да не би изгледало као да је само откачињем... Стигао је смс са захваљивањем и прихватањем чињенице да је уморна.
Сутрадан ми је донела неку књигу. Питао сам је о ономе синоћ, али нисам дознао ништа до онога што сам већ знао... Пукла је јер је шутн`о неки џанке... Питала се како јој уопште пада на памет да упада у лоше друштво. Рекао сам јој да то није ништа лоше, док год они њу не промене. Али очито су почели да је мењају... Мада није узимала ништа осим траве једном-двапут, понашање јој се променило од оног када сам је упознао... Сада је само гледала како да маркира и како да претера дан а да ништа не ради... Говорио сам како треба да се тргне и ако већ упада у такво друштво (што је неминовно, с обзиром на то на каквом месту живи), требало би да гледа како да она њих врати. Слушала ме је са разумевањем, али је после и даље терала по своме... "Једва чекам петак, да се заврши ова школска година... Не могу више, одох на неку планину да се људски одморим, без рачунара, без телефона, под ведрим небом..." Одговорио сам, пола шале, пола збиља: "Да, легнеш на траву, дуваш и трипујеш...", мада мислим да није ни схватила шта сам заиста рекао... На крају: "Е, ипак понеси телефон, морам некако да ступам у контакт с тобом..." - "Добро, понећу телефон, не брини..." Растали смо се после пар минута на једној раскрсници. Враћао сам се кући и размишљао о свему... Изгледа да сам поново био у праву...
Е да, понела је телефон, стално покушава да ме контактира... Штета што немам кинте за кредит, добар сам у смс-овању :)

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive