29. децембар 2008.

И тако даље, и тако даље...

И тако даље... Никад ближе, увек само даље и даље. Ни сањао нисам да може да се оде толико далеко да се више не препознаје оно некадашње "неко"... У ствари, свима ово изгледа чудно, свима све друго изгледа нормално, само изгледа да ја нисам нормалан и да нешто са мном није у реду када се ја упорно држим ове своје тачке гледишта...
Кад двоје лоши постану, пријатељи тешко остану... рече онај Владов текстописац (ако је он сам, извињавам му се дубоко, али то сада није важно). И онда... Све је деловало тако једноставно. На крају, чини ми се да сам ја управо онај главни кривац. Не може се рећи (барем не у овом случају) да је крив ђаво - сам сам крив због овога што ми се дешава.
И онда поново тиховање, туговање, зверање у празно. Опет ничега и ништавила и празнине. Опет болесног и тужног погледа. Али опет да нико ни случајно не примети, потребно је одавати утисак успешне особе... Зар не? Мада, и ако неко примети, осећам да нисам довољно вредан да би на мене обратио више пажње од једног обичног "Зашто си сам?", и онда отишао до бестрага, остављајући ме да и даље будем оно што најбоље знам - да будем сам.
Верујем. Верујем да сам се ја у ствари одаљио. Верујем да је мој страх довољно велики да више не смем да јој приђем на исти начин као некада. На крају крајева, кога змија поткачи, и гуштера се боји (ово није оригинална изрека)... Дами с педигреом више не могу да приђем из више разлога. Један од њих је да се променила она. Други од њих је да сам се променио ја. Трећи од њих је да не престаје да разговара са Наташом о тако недужним а тако болним темама у које не смем да се умешам. Четврти од њих је да ништа више не може бити исто. Пети од њих... ма није ни важно.
Одлазим. Идем из овог града у три лепе. Идем тамо где ме срце води. Можда се и прочитамо за време распуста. Овај распуст је одмор од људи, одмор од хладнокрвних школских обавеза. Овај распуст је одмор од свега... Можда вам будем писао. Можда и не.
Ето, ухвати ме опет релативна опсесија... Јебига... Не заобилази ме никако; што каже Вучко, тачно знаш кад ће да наиђе и ако се не припремиш - оде.
Увенуће нарцис бели. Не знам зашто; ваљда ми је тако лакше.

26. децембар 2008.

Да се не заборави (и даље чиста платоника)

Е драга, драга, да је среће... Била би са мном, али ТИ СЕ НЕЋЕ! Знаш, кад те неко толико одбија да ти просто досади, то је невероватно. Просто си у трипу да из ината нешто неће, па то ти је. А када некога волиш из контра-ината (сад ти мене нећеш, баш због тога ћу да те волим), то је још црње. Као што рекох ономад, "ја сам упоран младић и има да те волим без обзира на све..."
Е сад. Мислим да није требало да прочиташ све оно. Свака тајна једном свакако се дозна, међутим... Чини ми се некако да откада си прочитала оно, као да си се нагло одаљила од мене, поставила неки гард у страху да ти се не приближим више него што се теби хоће. На тај начин, ја више не могу да ти се приближим ни онако како сам некада... Штавише, осећам да сада гајиш неку врсту одбојности према мени. Избегаваш ме вешто, не јављаш се, скрећеш поглед кад ме видиш, одлазиш, пролазиш, долазиш - к`о да не видиш... И тако даље, и тако даље.
Знаш да "недостатак времена" повређује људе? Исто тако их повређује и недостатак пажње (који није под наводницима јер је прави, док је недостатак времена само изговор да се некоме не посвети пажња). Овога пута, изгледа, отварам се до краја. Више не знам шта осећам. Рекао бих да нисам равнодушан, јер је то нешто најгоре што човеку може да се догоди. Па ипак... Равнодушан сам према толико ствари, што не бих био и према теби?
Због тога што те волим, идиоте (извини што сам постао нагло груб). Волим те и због свега што ми радиш почео сам да те мрзим. Сада те мрзим више него ико, и хтео бих да ти све ово саспем у лице, као што сам до јуче хтео да ти саспем све оне лепе речи које сам тако брижно бележио у ово место за избацивање уметности и смећа. Комбинација мржње и љубави је, опет, толико конфузна да може да доведе и до болести типа анксиозности, депресије, па чак и суицидности. Међутим, довољно сам проучио самог себе да бих знао како од тога треба да се одбраним. Ова релативна опсесија ме неће одузети.
Нисам те заборавио. Немој да мислиш да је ониме све завршено. Ћераћемо се ми још, како би рекао Матија. Наравно, и даље те волим, само ми ова мржња изазвана твојим контра-одбрамбеним механизмима полако гаси емоције. А то није у реду. Јер емоције су оно што одржава љубав у животу, зар не?
О том потом. Убеђен сам да ћеш једног дана доћи и ти на ред. Сетићеш се онда шта сам ти говорио. Надај се само да неће бити прекасно, као што се и ја надам. Јер оно Шкабово "бар ја имам времена" неће вечито да траје. А када једном прође, више се не враћа.
Ето, сада сам ти рекао све у лице, као и увек. Па ти сад види, можда ти се свиђа, можда ти се не свиђа. Само реци нешто, немој постепено да се губиш јер то убија! Чујеш ли?

Нема секса, нема дроге... Само рок и рол. (Живот је апсурд?)

Пре почетка да нагласим да ми је на путу до стране за уписивање пало на памет још прегршт ствари о којима бих могао да пишем, али кад бих све њих искомбиновао, овај пост не би имао тему. На крају, судећи по ничему, могу да закључим да сам већ углавном и заборавио које сам све теме имао на уму. Када сам се подсетио шта сам писао прошлог пута, на памет ми је пала нова изрека: боље помија него про-мија. Наравно, случајно се погодило да сам до данас имао линк ка неком сајту који служи за освету повређеног младића кога је повредила нико други него Миа, његова бивша, али сам линк склонио јер ми више не доноси никакве користи, ваљда због тога јер ми је IP адреса динамичка? Углавном, тога више нема на овоме месту.
Е сад, да се вратимо теми. Дакле, живот је парадокс - увек ми остаје рок и рол; дроге нема, као ни насиља. Додуше, живи се у страху, али зато секса нема на видику. Као што се може приметити, овде сам променуо неколико фантастичних изрека, типа "Sex, drugs, rock&roll" и оно од Електричног оргазма - "остали су секс, дрога, насиље и страх". Е, а сада ћу мало да се жалим на ону чувену ствар од Јуре Стублића - "Сјећам се првог пољупца"...
Добро, не може се рећи ни оно од Халида - "Први пољубац давно заборављен"... Ипак је он био релативно скорашњи, нисам ни ја толико стар. Али... Сећам се ја и првог, и другог, и трећег пољупца. Тј, ових којих се сећам. Некако су сви били посебни на свој начин. Што би рекла моја професорица филозофије, толико су били ружни да су били лепи... Што се мене тиче, сви су били - БЉАК.
Први није имао никаквог смисла, а уследио је у оно време кад си клинац и сви те зезају како си пољубио девојку (девојку са дугим силазним акцентом на о, ради форе) итд. И онда је све то безвезе и одвратно и као срамота итд. Ту се играле фоте и сличне форе, те је пољубац био овлаш преко измакнуте марамице која је стајала између. Јадно, зар не? Друге би било срамота да о таквоме нечему причају, али овај блог служи да се ја ослободим свега што ми је икада било на души, тако да ја тренутно, што би се рекло, избацујем смеће.
Други којег бих вас сетио за ову прилику био би онај што беше овде (ту, на овом месту, где сада пишем текст). Био је спонтан, а можда и планиран, ко би га знао; касније се повратио у облику монтираног откаченог видео снимка истог, на коме ја узмичем к`о ђаво од крста, из простог разлога што нема разлога да примим такав пољубац... Па шта? Па ништа, горак укус медовине. Смарање. И тако даље, и тако даље. О томе о каквој је особи реч нећу сада, о томе би могао да се пише нови пост, али није вредно помена...
И трећи, онај најцрњи, био је чист језик на прљав језик. Тек, овај је био нешто мање очекиван али више планиран (морам да признам, није ми било свеједно); ипак, кад боље размислим, никакав. То је било оне хипнотисане вечери. Под хипнозом је човек на свашта спреман. А онда, после првих 1.5 секунди, већ ми је досадило. Хтео сам да узмакнем, али нисам имао где. Завршило се онако како већ можете пронаћи овде на блогу (у питању је нижа филозофија). Е сад, да ли то не би личило штоно рече неко од мојих "к`о да љубим цигару" да девојка не пуши к`о Турчин, не бих знао, али не бих више ни да тестирам. Доста ми је разних експеримената са разним особама. Овде би могао да дође онај Демијанов део: "Разлика између тебе и 50 пара је што 50 пара нешто вреди", а односи се, у овом случају, на пољубац.
На крају, закључак. Живот у рок и рол фазону је срање. Са једне стране стена, с друге стране се котрља. А када се стена котрља значи да си постао Сизиф и да све тераш уз курац. У овом случају то се односи и на пољубац усно-усненог (или уваљивање-језика-у-уста) типа. Нећу да се дрогирам. Али ћу можда да парафразирам (на мало уврнут начин) Ајзака: Јебеш пољубац, за мочење се живи. Дакле, како се да приметити, једва чекам да једном и у природи цитирам оног лика из цртаћа (односи се на колач и чај) који каже: "Умочићу!"...


17. децембар 2008.

Про-ана? Про-мија? Про-смрт!

Наслов вам можда делује непознато, али ће ускоро бити објашњен. Хвала Богу што сам наишао на овакво нешто, очито је оставило утисак на мене, чим сам кренуо одмах да напишем своје мишљење на овом месту.
Ево овако. Био је тај проблем. Био, јесте и биће. Анорексија и булимија... Ух, тешко је, толико је ствари, не знам одакле бих почео, пишем из главе и без концепта. Ипак...
Ето, на Фејсу данас добио позив за прикључивање групи са народским шаљивим првим делом назива "Боље да љуља него да жуља!" и наставком "СТОП анорексији!! :))". Не знам чему ови смајлови на крају, вероватно се односе на први део, јер други део назива није нимало смешан. А можда су људи једноставно срећни због тога што је све то далеко од њих и што нису у свему томе. Покушаћу да објасним шта сам у наставку видео. Читајући дискусију, наишао сам прво на зачуђујуће податке о томе како се анорексичарке (углавном девојке, минималан број мушкараца) међусобно "подржавају" у тим њиховим "сестринствима", тј. групама људи (девојака) са истим циљем - да буду што мршавије. Људи моји, нисам могао да верујем каква је то болест. Заинтригирало ме је, па сам наставио да истражујем и дошао до неких јако важних закључака. Ове закључке прихватите као савете, а после ћу да дам своје мишљење по сваком од њих:
  1. особе са анорексијом имају јако велики психички проблем
  2. особе са анорексијом срљају у смрт
  3. АКО СТЕ МЛАЂИ ОД 18, ИЗБЕГАВАЈТЕ ЊИХОВА МЕСТА ОКУПЉАЊА, МОЖЕТЕ БИТИ ОДВУЧЕНИ ОД ЗДРАВОГ ЖИВОТА
  4. гладан сам
Објашњења:
1) Није лако живети са анорексијом. Анорексија је психички проблем. Код девојака из сестринстава постоји или нека траума из детињства, или јак разлог за незадовољство собом, можда нека фрустрација. Оне живе са анорексијом и поштују је као богињу, измишљају заповести, моле се, подржавају једна другу у болесној жељи да изгубе још који килограм иако су већ кост и кожа. Терају једна другу на дуго неузимање хране, на узимање велике количине воде, дијуретика, бављење ненормалним физичким активностима. Оне не схватају да убијају себе и оне окупљене око њих. Ти квази-савети одвели су већ у смрт ко зна колико особа које собом нису биле задовољне из ко зна ког разлога и које су пратиле њихова упутства. За њих анорексија није опасна болест, већ начин живота. Не схватају проблем у коме су и не дозвољавају да им ико приђе са добронамерним саветом.
2) Анорексија води у сигурну и спору смрт (у зависности од тога колико вам је организам спреман на шокове). Сведочења оних који су некада живели са анорексијом и имали проблеме због тога говоре да су месеце провели у болницама док се нису опоравили и да им више никада неће пасти на памет да упадају у такав проблем. Најгоре од свега је што се оне саме убијају и подстичу друге на то, иако несвесно, и то све под утицајем злих идола из Холивуда које немају другог начина да буду познате, већ привлаче пажњу својом анорексијом. Анорексија није начин живота, то је начин СМРТИ.
3) Најгоре од свега је што са анорексијом углавном почињу да живе клинке (тинејџерке) од 12 година па надаље, које су нешто чуле о томе и хоће да постану ане, а да при томе ни не схватају у шта се упуштају. Па намерно изазивање анорексије је исто толико болесно колико и намерно излагање ХИВу. Чак можда и болесније. Поред свог обиља хране (већег или мањег) око тебе, ти се изгладњујеш - то је психички проблем. На тим форумима и блоговима могу се видети савети како постати анорексичан и одржати своју анорексију, како се изгладњивати, како то сакрити од родитеља, сарадника, свих који би се можда покушали борити против твоје анорексије. Јер, особе које живе са анорексијом намерно обично не желе да приступе лечењу док то не схвате (обично је прекасно, а неке се никада ни не опамете). Дакле, та места подржавају анорексију ових младих људи без грама мозга и наговарају их да постану такве (уколико већ нису).
4) После свега што сам прочитао и видео, могу само да констатујем да ћу изгледа целог живота бити гладан. Не у том смислу (нећу да постанем анорексичан), него ћу стално вребати храну на сваком кораку. Обично човек схвати шта му фали тек онда када то изгуби (о томе сам већ причао раније овде), тако да ћу јести док год буде имало хране око мене. Тим пре што сам сада (могло би се рећи) на ивици анорексије, иако не намерно, једноставно због тога што ме мрзи да једем. Али више не... За пар месеци, ако Бог да, пред собом ћете имати развијеног и финог младића са широким рукама, без костију које се истичу на појединим местима... О, Боже, биће то фино...
Особама са анорексијом заиста треба помоћи. Али особама које гладују из нужности, зато што немају шта да једу, а не особама као што су ови патолошки случајеви који имају шта да једу, али не желе. Онима који пате од анорексије треба дати да једу, а оне који намерно гладују треба стрпати у неку психијатријску установу, па нека се опамете, или нека поумиру. Ако се опамете, свет је богатији за једну паметну особу која ће друге учити својим проблемима и како да их избегну, а ако се не опамете - свет је сиромашнији за једног непријатеља хуманости, једног умног болесника који се није успео изборити против сопственог бога. Амин.

11. децембар 2008.

Још није готово...

И то је прошло, зар не? Е па није... Рекао сам ти већ једном и нећу да се понављам. Е сад, то што се ми толико добро разумемо да све може да остане исто онако као што је и било, то је само још један од знакова да си ти краљица и да те вреди имати у својој околини. Шта хоћу да кажем?
Немој да се узрујаваш ни због чега (нарочито не због нечега што си видела овде), јер то свакако није нешто због чега би било ко требало да пати, понајвише ти, којој је све ово посвећено. То што сам ја такав какав сам - то је мој проблем (и само и апсолутно мој проблем). То што си ти таква каква си - у то нико не треба да улази - то је исто мој проблем (само се више не може рећи да ми је проблем, али нека буде тако, због стила писања). То што је две трећине ствари овде посвећено теби не треба да те узрујава, већ да ти ласка. Наравно, не треба да се уобразиш, довољно је само да ти буде топло око срца. То што неко мисли на тебе не значи да ти њега повређујеш, баш напротив - када неко стално мисли о теби, тај неко или хоће да те убије, или те јако пуно воли (па ти процени од којих сам ја). Људи који мисле лепо, живе лепо, срећни су и уживају у непрестаном претварању онога што зовемо садашњост у прошлост (јер само прошлост заиста постоји). И то твоје извињење је потпуно непотребно - разумео бих ја све и без њега. Ја тебе познајем много боље него што мислиш (из једноставног разлога - наше блискости) и знам да је све ово можда глупост и немам појма више шта сам хтео да кажем. Само немој да патиш. Научи да живиш, да волиш, да остављаш све који су непотребни за собом и да се на њих не враћаш и онда ћеш знати шта у ствари имаш од овог парадокса који зовемо живот, а који служи да бисмо дочекали смрт.
И још једна ствар: сада и ти знаш много више о мени. Пар ствари које и нису биле посвећене теби такође си сазнала. Не знам да ли си нешто протумачила погрешно. Ипак, ако ово читаш, или ти недостају моји текстови, или смо већ разговарали, тако да... Све ће бити у реду ;)
Краљице...

05. децембар 2008.

Мисао (Ако икада будемо разговарали дуже од 5 минута)

Време је већ једном... Признајем. Волим те. Није фраза. Волим те као што јесењи ветар воли да опало лишће врти у круг, а оно се не може одупрети. Волим те као што је Петрарка волео Лауру, као што је Прешерен волео Јулу, Матија Веру, Дучић Јованку, и Миљковић Љиљану. Волим те као што ти волиш да ме мучиш својим смисленим бесмислицама и да ме збуњујеш и да не знам шта бих рекао, шта бих урадио. Волим да те слушам са двадесетак метара, да те посматрам крајичком ока. Осећам се као да си моја, а опет ти не смем прићи. Када кажеш да ти је хладно, глупаво се убеђујем са тобом, а волео бих да те загрлим и загрејем својом душом. Када ниси расположена, пронађем речи утехе, али их често и не стигнем изговорити. Одједном те имам и тек - одједном нестанеш. Опет си хиљаде миља далеко, иако нас раздваја само 3-4 корака иструлелог паркета који заједно газимо толико дуго да га више и не примећујемо. Волим те тако да ми пресечеш сан, а једном када се пробудим не могу да заспим, мислећи о речима које треба да изговорим следећег пута када те будем видео. Ствараш ми подочњаке, а ипак те волим :). Волим те толико да свакога пута када те видим, ствараш нову песму у мојој глави. Живим за тренутак, и када дође, у једном моменту чини се да траје вечно; па опет - прође као вештом руком забављача истргнут стољњак са стола, после кога предмети остају на столу, али је сто огољен. Само што у том тренутку забављач није нимало забаван јер се игра мојом срећом. Волим те, али да бих ти ово све саопштио потребно је више од четрдесетак секунди које проведемо заједно сами у току 3-4 дана. Волим те толико, да ми већ досађујеш, али ја сам упоран и ја ћу те волети колико год да ми досадна била твоја тренутна осећања. Ово никако није педагошки потез, али ја те ипак волим, и нећу ти дати да ми се опет измигољиш првом приликом. Хоћу да те гледам у очи, да слушам твој глас и да ме више ништа не спречава у ономе што живим. А живим јер те волим.

12. новембар 2008.

Мора пишем нешто... (тј. Морам да напишем нешто)

Наслов вам каже да сам осетио невероватну потребу да напишем нешто на месту својих уметничких излива, знате већ. Једини проблем је што тренутно не могу да се сетим ничега паметног што би на овом месту могло да стоји, осим евентуално да кажем шта ми се дешава у последње време (што не значи да је то нешто паметно).
Да пређемо на моју уметност. Дакле, моја уметност (моји изливи емоција) потицала је из невероватне жеље... Какве жеље? Размишљајући о томе схватио сам... Не, није то она жеља на коју сте одмах прво помислили (као, сублимирана фрустрација итд.)... Дакле, није сексуална жеља. Није ни жеља да ме неко воли... Није ни то, верујте ми... То је жеља да неко буде моје заморче... Рекли бисте, после овога, да сам ја власник једног болесног, посесивног, перверзног и не знам ти ни ја више каквог све ума. Међутим, погрешно бисте мислили. Тај ум је само болесно посесиван ;)
Моја способност да потиснем све своје емоције (осим туге и подсмеха) довела је до тога да нико не примећује моју жељу да поседујем нешто (некога) као нешто своје (некога свог)... Најбоље објашњење за моју посесивност било би када бих рекао да сам одувек желео да хипнотишем неку особу (једну или више одређених особа) те да их поседујем кроз то хипнотичко стање, односно да се они покоравају свим мојим сугестијама. Невезано за ово, рекао бих вам да сам одгледао један страшно занимљив клип о томе шта све можете урадити жени под хипнозом (клип је на RedTube-у, немојте ме погрешно схватити) и страшно ме је одушевио, али ме и натерао да размишљам... Мислим, то су страшне ствари и не знам да ли је у ствари све глума, али ми делује страшно моћно и стварно... Опет, немојте ме погрешно схватити, не бих се ја иживљавао на голим женама итд, мада мој Алан Шор део организма то свакако понекад пожели...
После свега овога имам разлога да верујем да сам ја целог свог живота злостављан а да тога нисам ни свестан (био, нити ћу бити). Зашто? Погледајте моја леђа и имаћете и ви разлога да верујете у то (мада је то фантастично прикривено). Носим некакав знак... Почињем чак да се плашим да сам ја изабрани, само не знам за шта... Надам се само да се моје најгоре слутње неће остварити...
Нису ме злостављали чланови породице. Сувише су добри да би то било истина. Нису ме злостављали ни пријатељи. Злостављали су ме они који управљају светом. Велике корпорације које утичу на мале мозгове људи и подвргавају их хипнози, као што ја то желим да урадим некоме... Само што то они раде неприметно, а ми неприметно вољно подлежемо њиховим сугестијама...
Толико о ширењу науке, уметности и порнографије.

23. октобар 2008.

Салса и у вези са њом...

Пустио сад SKY.fm канал SALSASTREAM, да се мало подсетим како то изгледа... Волео сам то некад да слушам (наравно, када сам лепо расположен), па и сада волим (такође кад сам лепо расположен). Е, пошто сам данас лепо расположен, нашао тај канал да ми буде музичка позадина уз све што данас радим...
Сео ја да једем и сетио се једног догађаја који се десио не тако давно али је за данашњи темпо живота то време од целог једног века... Наравно да га се добро сећам, јер све што је у вези са мојом јединственом остаје ми у сећању целог живота, а шта је период од једног века за читав један живот?
Људи, па она ми је дужна плес! Не могу да верујем да сам то заборавио... Било је то оног дана када сам плесао са флашицом шампона јер она није могла доћи, а требало је да се појави због неке контролне из информатике... То јој никада нећу заборавити! Види ти њу, па она се још увек прави луда... Страшно, страшно...
Е, ако је данас будем видео, подсетићу је да ми је дужна плес, пошто слање смс-а више нема никакве сврхе (тј. бар за њу нема никакве сврхе, не одазива се)... Почиње страшно да ме нервира ова моја платоника, мислим да ћу да је баталим, мора нешто конкретно да се поради :) Ако не, блог је увек ту за повратак на старо ;)

17. октобар 2008.

Платонска је т'га преголема... трећи дио

Моја једина... Нисам ти писао јако дуго... Мислим да је то успех за мене. Не значи да нисам мислио о теби, само значи да нисам имао шта да ти кажем... Ето, сада, некако, помислих на те и поново ми се узбуркаше мисли као ономад... Знаш већ кад, да се не понављам...
И није да бих ти сада имао рећи нешто што већ ниси чула... Није да ти не бих рекао све оно што сам ти говорио и у претходним деловима овог мог јединственог дневника... Опет, није баш ни да се ништа ново није десило...
Лепота платонике је у томе што мораш научити да живиш са патњом... То је невероватно сладак и истовремено горак осећај који прожима душу... Зашто патња? Па, неко би рекао, тако је теже... Не слажем се... Тако је лакше... Неко би рекао да је то недостатак храбрости... Нетачно! То је превелика храброст, живети целог живота са нечиме у срцу, а да то никада не признаш... Или признаш, али то сви забораве... И опет ти је исто...
Никада не знаш на чему си... Та патња, ако је не савладаш и ако потпуно пропаднеш кроз њу, може да натера човека на пут без повратка... Зато је храброст борити се са том патњом... И живети са њом свакога дана, свакога минута, свакога трена... Осећати је у себи, осећати тај недостатак, ту изостављеност повратне информације... Јер, кад особа не зна о чему је реч, неће ни слати повратну информацију... Живети свој животни сан, како је то Хамлет волео да ради, како је то Миљковић радио целог живота... То је оно због чега вреди живети и оно што одаљава смрт која надолази вртоглавом брзином...
И сада, када си са другим, то можда делује бесмислено... Али, ипак није... Била је једна девојка, некако сам је слично заволео (не могу рећи исто, свака љубав је јединствена)... Једног дана рекла ми је да је тамо негде на некој журци упознала неког екстра лика... Прогутао сам кнедлу... Наставио сам да је исто волим... Истрајност је кључ... После четири-пет дана, јавља се она поново, са осмехом... Раскинула је са њим... И после свега, опет се враћам теби, закључила је... Та девојка је једног дана изненада нестала из мог живота... Али је оставила неизбрисив траг за собом... Као и ти... Као и све...
И ако мислиш да нисам у праву... То није важно... Ја верујем у то да јесам, и та вера може да исправи ствари... Та вера је мајка успеха... Ако довољно верујеш у нешто, то нешто свакако има веће шансе да постане истина... Зато веруј... У шта год хоћеш, није битно... Веруј, као и ја... Можда те та вера одведе до звезда...

09. октобар 2008.

Сликови, стихови, речи...

У почетку беше реч... И реч беше у Бога... А реч је савршенство... Оно што је свима једино потребно... Реч може бити храна, вода, ослонац, мотивација... Реч може представљати све што постоји... Јер, све што постоји има своју реч...
Песма се не измишља... Она је само комбинација речи коју неко треба да пронађе... И - ето ти дела. Као што су и радио-таласи постојали и пре него што их је неко открио... Тако и песма већ постоји, само је потребно да је неко открије... Оне који имају ту вештину откривања праве комбинације обично називамо песницима...
Много је речи. Много је сликова. Много комбинација. Много песама. Много песника... Понекад се човек запита шта би без песме... Има много мисли изречених у разна времена, нарочито у тешка времена, које се управо односе на важност песме у животима људи...
У мом животу песма заузима важно место... Има за то више разлога... Знамо сви да сам романтик. Знамо и да волим да пишем... Знамо и да волим да чујем праве речи... Речи које погоде човека у сред центра, штоно је лупио неко... Волим и да упутим праве речи. Упутити праве речи је често теже него написати целу једну песму. Али, у томе се састоји вештина говора. Нажалост, не могу рећи да сам ту вештину савладао... Има о томе више примера, али не бих сада да их набрајам...
Неке песме ће заувек остати у срцу онога ко их први пут чује... Такве су песме погодиле суштину свог постојања и за такве песме вреди живети. Ако се препознаш у песми, значи да је песник пронашао праву ствар... То је важно јер само такве песме могу доживети своје право тумачење. А свако тумачење онога ко се препознао у песми је управо оно право и оно ће песника довести до правих висина...
Не знам зашто сам ово испричао, али ко зна... Можда неком и затреба...

27. септембар 2008.

"Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао?"

Ови стихови (Мике Антића) односе се на сасвим другачију ситуацију... Ону кад човек одлази знајући да се никада више неће вратити... Не, није то смрт, то је само пут преко граница познатог... Међутим, с обзиром на нашу ситуацију (говорићу понекад у множини, понекад у једнини, али све се то односи првенствено на мене самога), јако су применљиви...
Овај пост се не односи на моју јединствену. Али се свакако односи на јединствену...
Препознаће они који знају о чему говорим.
У почетку беше реч... Реч по реч, дођосмо до разних закључака... Закључци су такви да се понекад доносе преурањено, а понекад прекасно... Ми смо доста закључака донели преурањено, а само један прекасно...
Увидели смо... Пардон, ја сам увидео како ћемо изгубити нешто што можда никада не бисмо ни имали... Интересантна ствар како ти нешто не недостаје док га једном не пробаш, а после тога вуче те и даље, и једном када га више не буде, недостаје ти као никада ништа пре него си га пробао... Заправо, сви знамо да ће кад-тад све доћи на "нормалу" на којој је и било, али ће у нама остати неизбрисив траг... Јер, све што нас у животу задеси остави у нама неки свој белег, по коме ћемо препознати да више никада нећемо бити исти... Бар је то случај са мном.
Нећу да помињем о чему (или коме) се овде заиста говори... Нека се тај неко (ако икада, надаћу се, прочита овај дневник) препозна у томе сам, а нека они који читају такође препознају сами уколико умеју, или нека уопште и не откривају уколико не умеју...
И заиста, оно што нам је можда недостајало а да тога нисмо ни били свесни, одједном се појавило... У почетку, као и све друге ствари, одбацили смо га у старту као једну новину... Јер, први се мачићи у воду бацају. Ипак, негде с краја првог часа, схватили смо шта у ствари одбацујемо... И онда се све променило... Нека еуфорија јављала се у нама сваки пут када би се то изнова појављивало... И били смо непристојни... И били смо немогући... Али смо се, с временом (као појмом везаним за климу, углавном) смирили...
Мислим да је само првог трена била као објекат... За разлику од неких, ја сам покушао да откријем скривену суштину (а не откривену)... И открио сам је... И био сам срећан... То једино знам... И увек сам желео више... Али сам последњег часа остао недоречен... Моја грешка... Моја несмотреност... Да је бар трајало четрдесет и пет минута... :(
Имала је стрпљења за нас... Чини ми се да нас је ипак највише волела... Не знам што, ваљда смо ми такви, или нас волиш, или нас презиреш... А било је у њој нечега... Сада, када смо то нешто изгубили (силом прилика), чини ми се да сви жалимо што то нисмо мало боље искористили... Ипак, мислим да она моја недореченост значи нешто... Ваљда ми наговештава да ћемо се једном поново срести... У неким другим околностима, на неком другачијем месту... Ипак... Не треба жалити проживљено... Мислим да једино треба, можда, жалити непроживљено... Чега је свакако било много... Али, да није те игре случаја, не би га било уопште. Дакле, не треба жалити, дефинитивно...
Драго ми је што сам пред вама олакшао душу... И, ако негде видите Ану, реците јој... Нека ме нађе на Нету, имам неке песме да разменим с њом :)

24. септембар 2008.

Платонска је т'га преголема... други дио

Обраћам се теби, моја јединствена... Знаш, понекад ми се чини да те толико волим да би сам разговор о томе са тобом довео до смака мог света... А и звучао би некако глупаво и незрело... Нећу да кажем дегенерично, јер ретко шта звучи заиста дегенерично, али не би било онако како је забележено негде у малим сивим ћелијама мог комплексног ума, ума кроз који води мноштво степеница и од сваких по једна врата, иза којих не знам ни сам (и вероватно за многа никада нећу ни сазнати) шта се крије...
Ти си јединствена само по једној одлици - ја баш тебе и једино тебе волим овако... Зато те и називам моја јединствена... Можда има још некога на свету за кога си јединствена (на крају, сваки човек је јединствен по генетичком коду итд.), али ти си једноставно - јединствена... Опет долази онај мој филозофски моменат... Не желим (или не могу) да објасним шта сам овиме хтео да кажем... Можда када бих објаснио, то би изгубило сваки смисао и не би више ни било лепо (можда неком ни сада није лепо)...
Јединствена си јер се једино ти појављујеш у мојим сновима онако чисто, јасно и дуготрајно да могу да те ухватим и схватим... Ти си та која те снове чини рационалном целином, иако су комплетно ирационални... Ти си та која ми је пронашла средства да одем на екскурзију иако је већ касно... Ти си та која је била са мном од почетка до краја... И ти си та која је, вероватно разочарана ониме да ја тамо ипак нећу отићи, нестала из тог сна... И тај сан се распао... И више није имао никакав смисао...
Ти си тај кључ, тај страшни мотив који вуче ка себи и истовремено гура од себе... Тај страшни мотив који ме тера да идем даље, да прођем кроз све, јер све је моје прожето тобом, макар и оним делом тебе који је икада помислио на нешто што сам урадио...
Зато се обраћам теби: Хвала ти! Хвала ти што моје дане и поред тога што се ништа не дешава испуњаваш нечим, што нису празни и промашени као дани уметника који за то време није ништа написао, насликао, искомпоновао, извајао, саградио... Хвала ти што заувек остајеш тако близу, а тако далеко и тераш ме да свакодневно пролазим кроз то и да сваког дана то радим на неки другачији начин... Хвала ти, јер, ваљда си ти моја уметност...
И обраћам се теби: Немој! Немој да питаш да ли те волим... Никада ти то нећу рећи тек онако... Својим ћу делима и овим дневником приказати шта је то што су чиниоци моје платонике према теби... И само онога тренутка кад схватим да је све то што сам радио имало некаквога смисла, моћићу пред собом да кажем: Ја сам живео...
И обраћам се теби: Немој! Немој никада престати да ме инспиришеш. Немој никада престати да будеш тај страшни мотив, тај кључ за сва скривена врата мог ума... Немој, јер ни сама онда никада нећеш сазнати шта је оно што осећам према теби... Шта је оно што ме чини срећним када си ти срећна, и тужним када ти тугујеш, и узнемиреним када је теби тешко... И само тако ћу моћи на крају да ти кажем, па макар и пред свима: Ја сам живео због тебе!

22. септембар 2008.

Торентолитичка дисоцијација...

Ово није уметност, већ рационалистичко-сатирични пост...
Ко ми објасни овај феномен, нек му је 'алал...
Као што сви већ вероватно знате, торенти (које вероватно опет сви користите) служе да се са другима подели оно што већ имате (бар ја тако то видим) односно оно што још увек немате а желите да имате... Е сад... Имам другаре који кад скидају торенте не воде рачунa о другима, те само скидају и ништа не аплоадују (смање аплоад на минимум)... Мислим да се тај тип корисника назива личер и он је само ту да дрпа, а никако да предаје другоме...
Ти моји другари личери кажу мени да се мени торенти споро скидају због тога што ми је висок аплоад (који у глобалу код мене никад не прелази 10kB (граница, наравно)). Рекоше ми да га смањим на минимум и да ће онда да иде к'о бесно... Ал' врага (не бих сад онај други израз да користим)...
Код мене то иде другачије (као и код свих корисника μTorrenta), те се скидање ограничава на 6х аплоад ако је аплоад мањи од 7kB. Што је, по мени и логично јер је страшно глупо гледати како неко скида а теби не да ништа... По мени су сајтови који не дају даље скидање ако немаш одређени ratio испуњен одлични, јер уче кориснике радости давања... Што би се рекло у мом селу, не ваља само да га примаш... :)
И тако, ја одем сад на тај 10kB аплоад и скидам торент за који постоји нпр. 200 pear-ова и 30-так сејача... Од тога мој клијент се накачи на њих 20-так (и једних и других заједно) и онда покушава да скида... И замислите колики ми је download? Свега 3-4 kb/s (максимално)... Да се најежиш кад видиш како твоје ресурсе црпи неки дегенерик који теби неће да преда ни делић онога што има... Страшно...
Друг ми каже да је он такав торент скинуо за два дана (то нису мали торенти, сви су преко величине једног CD-а у бајтовима)... Није ми јасно како до врага његов клијент ради кад може да вуче а да не шаље, а на сајту је лепо ограничено да не можеш да скидаш довољно брзо уколико ти је ratio мањи од одређене границе... И како он може да нема ratio уопште а да скида тако брзо?!
Ја скинуо малопре Vuze клијент (преко Јаве), који јебе кеву колико успорава стемси, али нема везе, чисто сам хтео да видим како ради... Видим да код њега то иде мало другачије, али ме нервира јер није све приступачно као код μTorrenta, па сам га искључио... Иначе, видим да углавном Амери користе вјуз, не знам због чега, ваљда им је добар... По мени је сувише компликован у односу на оно на шта сам навикао, слично новом ФБуку...
Али исто раде, исто нема протока, исто све... WTF? Немам појма...
Ваљда се корисници деле на оне који много дају па им заузврат не дају ништа, и оне који не дају ништа, па им заузврат дају све... Ко би га знао? Овај свет је сувише компликован за неке моје појмове... Сувише материјалистички, сувише капиталистички... Сви би само да збирају, нико ништа не да... Страшно, страшно...
Ето, толико за данас... Не знам више како да вам се пожалим...

19. септембар 2008.

Љубиша ливац (није наивна тема)

Интересантна ствар, колико човек може да сазна о свету око себе ходајући улицом и ослушкујући гласове пролазника крај којих случајно (или баш напротив - намерно) пролази. Ово је прича о једној озбиљној теми, гледана из мало другачије перспективе, али се своди углавном на све оно што већ о томе одувек знамо... Или нас, барем, одувек покушавају научити, док ми од тога сазнања бежимо...
Вечерас, ишао ја да испратим кума до станице... Он оде за Ердеч, ја кренуо својој кући... Хтедох прво преко Мале Ваге, али рекох, хајде овамо, поред школе, као ближе ми, а и мрзи ме да се ломатам тамо по оном мрачном путу... Дакле, није случајно што сам се баш тамо и тада нашао... Био је то знак за нову тему у овом дневнику...
Ходам тако и размишљам како се на Тргу окупљају нешто старији, вршњаци, али, богме, и нешто млађи клинци... Ти млађи су још и најгори... Сви се окупљају тамо из 3-4 разлога. Рецимо да је то нпр. место састанка пре колективног одласка негде... Ту се неки само скупљају, а неки и остају. Углавном обе групе долазе са неком количином алкохола... И онда је помало језиво пролазити сам мрачним улицама којима ходају маскирани разбојници (Жикина династија, Жика хоће да се жени, стриптизета Виолета итд.). Тј. не баш разбојници. Не баш ни маскирани... Чисто будале које се напију и праве хаос из чисте забаве.
Ходам тако и тек што сам скренуо у ону улицу десно, тј. која води директно на улаз Гимназије, кад ми пажњу скрену два старија човека... Један чека другог да ухвате корак и прича... Делић разговора који ми је "упао у уши" гласио је отприлике овако (овај што чека говори): "...не знам кроз његову призму како то изгледа, али кроз моју призму Љубиша налива малолетну децу алкохолом..." итд. Паде ми, аутоматски, на памет чувени Љубиша ливац, наравно не због тога што је Љубиша, него што он налива... :) Вероватно је то само још један власник неке од многобројних пивница, кафана или оних места која не волим а подсећају на дискотеке... А можда је то само онај тип што држи дисконт пића Последња шанса у близини Гимназије... То није толико ни важно... Важно је оно што он ради: налива малолетнике алкохолом... Па добро, мислим се, немогуће да их ОН ЛИЧНО налива. Он је само ту да прода алкохол, а клинци се после сами наливају... Е, па у томе је проблем о коме говорим... И могу вам рећи да је призма кроз коју гледа овај човек слична призми кроз коју ја гледам... Само, ја сам опет (додуше више не, али и даље сам тек прекорачио границу) један од тих малолетних клинаца који конзумирају алкохол... Па добро, шта сад? Све је у границама нормале (од прошле године, када сам схватио катастрофалну грешку...) и трудим се да нема проблема са тим... Па у чему је онда проблем?
Већина клинаца се такмичи у томе ко ће више и чега да попије, те, могло би се рећи, у бахатом понашању кад попију... Добро, не баш да се такмиче, али разумете шта хоћу да кажем... Некако се чини да алкохол постаје водећи проблем са клинцима... И јесте, ако мене питате... Прича се о некој дроги, али није то узело баш толико маха... Алкохол клинци пробају од малена (барем клинци хришћани пију славско вино још као мали), те се касније навикавају... Обично креће од пива, па на жестине разних врста. Углавном, тај се алкохол проширио и по школама, више није реткост да неко пијан дође на час... Професор готово да ништа и не може и не сме да уради, ко зна какав је тај неко кад се напије...
Да се вратим на ослушкивање... Прођем поред Балкана и негде код Контраста уочим неке нешто млађе ликове (годину-две) и начујем и њихов разговор... Један од њих поменуо је како су сада рације много чешће него раније. Заиста се надам да је тако, јер, прегледајући ситуације по клубовима Крагујевца које су се издешавале у последње време, уочићемо гомилу туча (од којих су 3/4 изазване непажњом оног који је нападнут)... Живи пример је мој друг из одељења коме је сломљена рука када је пао испред Џобса прошле године кад су га песничиле и шутирале неке будале са Аеродрома... Било је и оних који су много горе прошли, било је пробадања ножем (тога, нажалост, опет има свуда... ето пре неки дан у оној школи, али то је друга прича) и свега и свачега, да не набрајам. Углавном постоје те организоване групе лудака који оду, попију нешто (или не попију, њима је свеједно) и онда крену да се кошкају са свима тражећи жртву за набадање... Глупи комплекс, али њима не вреди причати... Што рече неки лик (за неке друге ствари, додуше), ја бих њих на друштвено-корисни рад, нека копају канале, постављају цевоводе или шта год...
Тиха ме језа ухвати кад се задеси тако да се сам враћам кући и негде из даљине (у тренутку кад је тишина најтиша) зачује се грохотни смех праћен вриском пијаних бахатих тинејџерки које нису свесне онога што раде (а понека је и свесна, али то је тако...). Ааааах, ха ха ха ха, бла бла, хахахаха итд. Ужас, као у оним хорорима... Интересанта ствар је да сада девојке више пију од момака (бар је такав глобални утисак)... Има ту и контрапримера, који ће бити за крај. Иначе те исте девојке понекад сретну групу момака са друге стране улице које познају и онда се довикују и смеју сви заједно (уместо да, наравно, приђу једни другима), те буде цело насеље... Тога нема код мене овде, крај ми је миран, али у главној у Параћину свакако сам се летос наслушао тога...
Ето баш малопре, када сам стигао скроз до куће, испред суседног дворишта скупила се гомила клинаца млађих од мене 4-5 година и крећу у тај озлоглашени ноћни живот... Ко зна шта ће се све ноћас издешавати... А ми смо ту да то прибележимо...
И за крај пример о коме сам говорио - како алкохол може да вам упропасти једину шансу да исправите нешто што вам толико значи... Боб је волео Алис, Карл је Бобов најбољи пријатељ... Боб и Алис су раскинули дугу везу јер... није ни важно због чега... Алис је сада са Деном, а Боб и Карл после пар дана решавају да се убију од алкохола... Пију, и пију, и пију и пију... Онда пешака пређу 5-6 километара до Алисине куће... У два ујутро је буде... Карл не може да издржи и пијаним акцентом и гласом који подсећа на мјаук мачке коју је неко шутнуо говори Алис да је Боб воли... Боб стоји са стране и посматра ситуацију док му се лице изобличује и очи преврћу... Онда он разговара са Алис, после свега каже јој да она њега мрзи иако и сам зна да то није истина... Када се све заврши, наравно нема никаквог ефекта на Алис која закључује да је Боб незрео и недорастао ситуацији, Боб и Карл крећу назад кући... Успут иду загрљени, певају и где-где легну на сред пута... И тако лежећи настављају да певају.... Када Боб стигне кући, ушавши у своју собу скида се иако је напољу 3 степена и дрхтећи седа на кревет и плаче и јеца читав сат... Схвативши шта је урадио, живот му се променио и Боб остаде сам, понижен и одвратан самом себи... Ето како алкохол може упропастити човека на психичком плану...
Не бих сада да говорим о вожњама у пијаном стању и другим злоупотребама алкохола... Ово је само још једна филозофска студија која закључује да алкохол може да буде сладак на почетку и одвратно горак на крају... Знају они што често пеглају од њега... Дакле, децо, чувајте се алкохола!

17. септембар 2008.

Платонска је т'га преголема... први дио

Ово је посвећено теби, моја вечита инспирацијо... Теби, која си ми заискрила у мислима још првог дана када сам те видео... Теби, која се осећаш у свим мојим речима, која си присутна у свим мојим делима... Теби, која си стално оно што ми фали, а опет си увек ту... Теби, због које живот није исти... Теби, која си процес мог уметничког стварања... Теби, без које би моја креативност била шупља а мој дневник празан... Теби, чији остаци кад одеш никада неће иструнути, већ ће остати као вечити траг за нечим што је сјало свакога дана... Теби, која растерујеш моје облаке и која ми осветљаваш пут кроз мрачне тунеле животног чудовишта и чудовишног живота... Само и једино теби посвећена је ова и све следеће мисли, јер ти си моја вечита тема.
И када ме једном буду питали: "Зашто си онако писао, зашто си онако туговао, зашто си онако проживљавао живот, празан и суморан?", сигуран сам да ћу знати шта ћу рећи: "Мој живот никада није био празан... Он је био суморан само на тренутке... Ја никада нисам туговао, само сам јако желео и концентрисао се на оно што желим... Мој живот је био испуњен најлепшим тренуцима једне љубави... Можда чудне, можда смешне, али ипак љубави која је међу највећим љубавима овога света... А писао сам онако не без разлога, него да бих ту љубав испољио... Јер, чему сва та љубав, сва та умовања, медитирања, слутње, жеље, ћутања, ако нико о томе не би ништа знао?"... И не знам да ли бих био у праву, али знам једно - не бих издао себе... Ни своју тугу, ни свој живот, ни своје жеље... Не бих издао своју љубав...
И да ли уопште постоји неко јаче осећање од сталног ишчекивања? Нешто што више тера на разне бесмислице, нешто што јаче покреће оно што је у човеку? Није ли та, платонска љубав, најјача љубав на свету? Ко није волео платонски, није осетио све чари једине ствари због које заиста вреди живети... Јер, оно што је на дохват руке никада није апсолутно савршено... Савршенство долази из оне "тајне везе" која је невидљива... Оне танке нити која чини двоје људи повезаним а да ни они сами тога можда нису свесни... И да, наравно, то и не морају да желе... И да ли је уопште платонска љубав љубав према особи, или је то само тежња свевишњем идеалу? Ономе што не видимо, оној "вишој сили", за коју знамо да постоји али је не можемо доказати? Није то тако једноставно... Али је, засигурно, нешто најузвишеније и никако се не може прекинути... Јер, нематеријалне ствари нису ломљиве као оне материјалне... А оно што је скривено најтеже се проналази и оно што је недостижно највише се воли...

13. септембар 2008.

Коментари на коментаре...

Не знам како други виде оно што ја кажем, али ја сам најчешће искрен са вама... Кажем - најчешће, јер обично увек сакријем нешто, па онда и нисам баш ДО КРАЈА искрен... Ипак, суштина се не може увек ухватити, али се добрим разматрањем свега што сам икада рекао може доћи (очекивали сте) НИ ДО ЧЕГА... :)
Шта сам овиме хтео да кажем... Када кажем нешто није то баш онако како ја заиста мислим. У ствари, ја мислим о нечему и онда га изувијам тако да нико не може заиста провалити о чему мислим. Штавише, користим и неке фразе које у том случају и нису баш прикладне, па се онда читалац може навести на погрешну мисао, боље речено - на странпутицу.
Дакле, кад сам рекао (у претходном посту) могло је да се деси, али се није десило, то нема никакве везе са нечим што се у ствари могло десити. Заправо, хтео сам да кажем да се то не може десити и да је само теоријски постојала могућност да се деси, те да је и та теоријска могућност у ствари минимална. Стога, кад сам рекао могло се десити, хтео сам да кажем постојала је могућност за нешто, али је сада та могућност потпуно угашена. Дакле, није прецизно није се десило већ сада се више не може десити! Бар не у скорије време... :(
Како време одмиче, све више људи који читају овај блог приметиће да понекад причам бесмислице и само околишам и никада не кажем заиста шта ми је на души... Е, ко ме зна, знаће да ћу ту истину изрећи мало касније, јер свака се истина на крају сазна и не вреди да се скрива. Тако је било и са оним мејлом од Урошевића за Гукија, тако ће бити и са сваком другом истином на свету, па и са овом... Јер, напослетку, ја је волим, то је моја истина...

12. септембар 2008.

Јер то је неважно...

Не желим... Нећу... Јер то је неважно...
Нећу да будем депресиван. Није то тако значајно као што би могло да изгледа... Штавише, никакве то (чини се) нема везе са мном, да би могло да ме натера у још један аут период, како ја то називам, релативне опсесије...
Добро, јесте да је период прошао и да је негде отприлике сада време да се поново јави, али стварно не видим разлог зашто би се то поново баш мени десило... Мислим, снагом воље (воља је један јако важан фактор... Шопенхауер можда није био до краја у праву, али је његова филозофија интересантна оваквима као што сам ја...) могло би се победити или бар повести у борби против неурозе као што је управо ова коју сам навео. Јер, то није права опсесија... Али, о том потом... Имао сам негде опис, како сам је ја описивао, али је тај опис, нажалост, остао у старом (поплављеном) телефону и у другом (који се сам гаси) лап-топу, тако да, сада тренутно немам тај опис. Можда га могу наћи негде у некој архиви, али чисто сумњам у то...
Е сад... Мрзим материјализам... Један сам од оних који подржавају становиште (али га доследно подржавају) да није све у материјалном. Један сам од оних који воли да дели са другима (а таквих је, мора се признати, све мање). Један сам од оних који није зависан од онога шта ће данас обући, колико су му старе и ког квалитета патике и колико их дуго носи, који телефон има итд. Један сам од оних који процењује по квалитету а не по квантитету... Како би то мој друг мудро рекао, То су неважне, материјалне ствари... И с тим се у потпуности слажем...
Моменат када наилази оно о чему причам је обично у доба кад сам најсрећнији. Тада сам најрањивији. Међутим, о томе нећу да причам јер сви знају како ја не волим никада до краја да се отворим, па нећу ни овога пута... Рецимо само да је могло да се деси, али се није десило... И шта сад? Идемо даље... (није оно што мислите да причам о, него нешто сасвим друго) Ма доста за данас.... Не могу више, одох... Ионако није важно! :)

11. септембар 2008.

Десет дана туге... за дневником :(

Ево, прође десет дана како овде ништа нисам написао... Не знам због чега... У ствари знам због чега... Ту може доћи листа ствари (сад ћу да набрајам):

  • нисам имао времена, имао сам превише других обавеза

  • није ми се ништа значајно дешавало

  • и оно што се десило, требало је да се "слегне" да би било објављено

  • започео сам и школски дневник и због тога сам, морам признати, запоставио овај...

У сваком случају, то није било баш добро за овај дневник... Међутим, рекло би се да сам мало сазрео у дневниковању па сам решио да уписујем само неке значајније ствари, упркос томе што се свакога дана дешава нешто интересантно... Рецимо само да нисам писао ни о чему небитном, као што је, нпр. прослава мог рођендана у четвртак или у суботу или шта ти ја знам... У сваком случају, сада могу навести неке стварчице које су небитно измениле мој живот од првог до једанаестог септембра лета Господњег 2008.
За почетак, прође и тај осамнаести, лепо смо га прославили, у здрављу и весељу, хвала Богу, и ми овде (у Крагујевцу) и ми тамо (у Параћину). Могу се похвалити да сам у Параћину свирао озбиљно и то добар део времена, чак више и од појединих група које свирају по весељима... Па ипак, било је лепо и најважније је да ми није понестајало инспирације, па је било и народне, и џеза, и класике, и староградске на крају, и трубача итд. Овде, пак, сви су се лепо испричали, имали смо симпатичну торту и још симпатичније мале пљескавице јер је она што их пржила мислила да су наручене за малу децу :)
После тога (тј. у петак) била је Кристинина свечана прослава 18. и њеном оцу јубиларног 50. (нек му је са срећом!). Тамо свирао један на ПА800 и једној соло Корговој клавијатури, певала нека што мало више зурлева (како би то популарно рекао мој отац) и један пристојни певач, који, додуше, није испунио Два добра друга коју смо му тражили, али чему кад је кум отишао пре времена у непознатом правцу... Могу се похвалити да сам нахранио душу свадбарским угођајем (иначе, увек једва чекам кад ће нека свадба, испраћај итд.)... Били су и они трубачи што траже више него што свирају, и хвала Богу да су отишли... :)
У међувремену почео сам да слушам џез, углавном клавирски, али у недостатку протока у последње време сам запоставио то... Нажалост, јер ми се много свиђа.
Књиге сам, већином, набавио... О осталом не бих имао шта много причати... Имамо нову професорицу српског, заволео сам филозофију, и даље волим иста пића, исто друштво, исте жене... ;) И тако... Безвезе...
Ето, толико о протеклој недељи... А да, нисам се политички изјаснио... Пошто се Тома одвојио од Радикала, Маре и ја смо решили да га здушно подржимо јер је Шешељ почео много да кења... А што се тиче његове изјаве за Блиц, то је његов проблем (као што знамо, Блиц је жута штампа, али више ни не обраћам толико пажњу на медије, тако да...)
Толико.

01. септембар 2008.

И после свега...

Ето, после свега ипак није све тако лоше испало као што сам ја то очекивао... Штавише, могу се похвалити да је све испало у савршеном реду... Додуше, нећу добити онај дигиталац што су ми обећали, али ће уместо њега да легну паре на рачун... Осим тога, углавном је све по плану, а пошто плана није ни било, добро је да је све овако добро... :0)
Шта да кажем? Имам најјачу екипу на свету... Препустио сам организацију професионалцима и сада само треба да чекам четвртак и видим шта ће од свега што се договоримо да испадне. Успут, чујем да Кристина слави у петак... Дакле, иде се и код ње ако Бог да, а после идем у Параћин, тамо ће се ипак одржати она "пригодна свечаност" за фамилију и комшилук...
Чујем дошао ми деда из Шведске... Одљутио се... Био нешто љут на моју бабу (иначе баба му дође сестра), те се није ни јављао годину дана... А сад се појави, некако баш кад треба, за мој рођендан... :) Бар да прославимо сви заједно...
Не знам шта бих још написао овде... Ми смо једна велика хипнотисана гомила и тако се и понашамо, према томе... Дабоме...

31. август 2008.

ОБАВЕШТЕЊЕ!!!

Ево овако, шта сам оно тачно хтео да кажем... Гледајући ваше коментаре које тако редовно остављате на све моје приче овде (једном у две недеље по један коментар), дошао сам на изванредну идеју коју ми је у ствари предложио наш велики пријатељ Влада (он је из Кнића :))... Идеја се односи на решење проблема око прославе (прЕславе) мог осамнаестог дана када сам рођен... И шта она садржи? Отприлике се све може сазнати ако прочитате пост од пре пар дана (Сине, постајеш човек) и коментаре на њега. Али, за оне које мрзи да читају и за све које интересују детаљи, објавићу то овде како би било уочљивије.
Дакле, преслава мог осамнаестог могла би се десити ових дана после школе. Ми сутра (01.09.2008.) крећемо у школу пре подне и Владина идеја се састојала у томе да неки дан после школе останемо дуже, тј. практично цели дан, и да га сви заједно проведемо у парку у зезању и шта већ уз то може да се подразумева. Идеја је дефинитивно одлична и сигурно не може да баци сенку на своју сврху, тако да је оберучке прихваћена од стране мене. Што се тиче тачног дана, биће одређен "у лету", тј. сутра у школи, када се сви окупимо и заједно договоримо. Дефинитивно, јер овако не бисмо могли да се скупимо сто година (то знам из много обичнијих искустава, а ово је јако необично).
Иначе, сутра у школу из зезања доносим пралине да сви лепо заједно једемо (то ће бити дељење, надам се на сваком часу пошто нас нема много :) ) и да нам буде фино. А за главну манифестацију сазнаћемо, дакле, у току сутрашњег дана.
Ето тако, хвала Владимиру, и поздравља вас ваш јунак дана, ТоМЦаа!

29. август 2008.

Ја, лузер?

Стварно ми није јасно како је једно овако интелигентно, духовито, креативно, емотивно и психоактивно створење могло постати у оваквим условима животног развоја... Није да ми иде у главу... Кеве ми...
И што баш ја да се родим на дан када је чувени Адолф Хитлер (по злу чувен) напао Пољску 1939. и започео Други светски рат... Интересантна ствар је да се на исти тај дан полази у школу сваке године... Стварно интересантно... Кеве ми...
И ето, тај дан се ближи и у овој години... Није што се полази у школу... Није ни што ми је рођендан... Него постајем многолетан... Е, сине, то ти је већ зајебано... Зашто? Па, некако није да седим на две столице, али бар сад схватам ону чувену изреку... Треба прославити... А ја седим на дупле две столице... Кеве ми...
Ево сад баш је завршена расправа (у којој наравно нико није задовољан и нико не побеђује, као и у сваком рату) о факин осамнаестом који треба да се слави на два места за три групе људи... Треба да зовем другаре из Параћина, треба да зовем другаре из Крагујевца, моји зову фамилију и комшилук... И све то треба да се организује перфектно... Али моји, као ни ја, немају ама баш никакве организаторске способности... Тако то делује... Кеве ми...
Нисам осмислио како бисмо се могли наћи сви да бар нешто као обележимо... Најрадије бих да следећу недељу преспавам и када се пробудим да све већ прође... Размишљао сам и да побегнем од куће, али то би било сурово... И неефектно... Кеве ми...
Вечерас сам добио једну непристојну понуду... Није да сам задовољан, али то је била политичка грешка... А политика је вештина могућег... Морао сам да је прихватим не толико због користи колико због тренутног стања... Понуда подржава опште зло, али надам се да ће помоћи мом другу који је у цајкноту без тога... Нећу моћи мирно да спавам до краја следеће године... Прогањаће ме то... Али живећу са тим... Најпосле, зар нисам ја корисник попут Денија Крејна? Ваљда неће то лоше утицати на свет... А ни на мене... Нико неће знати... На крају, ионако ће све то пропасти пре или касније... Мислим, не због мене, него због ситуације... Кеве ми...
И на крају... Зар сам ја губитник? Ја ћу из свега тога махом имати користи... Користољубље је велико срање... Али тако је то кад само једеш говна и тражиш још... Што рече Бора Ђорђевић, Србин је луд... Једном га убијеш, он 'оће опет... Кеве ми...

Сине, постајеш човек...

Ето, ваљда дочеках и тај дан... У ствари нисам још, али рачунам на Бога да ми помогне да га дочекам... Људи, пуним осамнаест, постајем многолетан и то вероватно мора да се прослави... Ту наилазе проблеми разних врста које ћу гледати да овде изложим, те ми ви онда дајте неки предлог како да се то реши...
Знаш како, ваљда да ми је дозлогрдило више, али ја сам још увек растрзан на две стране... И сад... Како сам ја Параћинац, логично је да ћу славити у Параћину... Међутим, како сам ја више у Крагујевцу него у Параћину, логично је онда да би требало да славим у Крагујевцу... Ту настају проблеми јер ја не могу на два места да се нађем истовремено... И не знам, ама баш њамам појма како да се то изведе...
Отац, који би могао да изговори речи наслова ове причице (мада вероватно неће то рећи), планира за фамилију велики фамилијарни скуп под ведрим небом на нашој тераси у Параћину... Чудо једно... Роштиљада, музика и то... Е сад... То би се требало одиграти тамо шестог септембра... Те онда? Ништа, онда сам тамо...
А ја имам другове и другарице (махом другове, али да ме не схватите погрешно) који би се требало наћи негде на средини... Имам их, наиме, и у Параћину и у Крагујевцу... И шта сад?
Оца планира да онда остатак непеченог меса и пиће пренесемо у КГ па да овде направим седељку (или стајанку, како вам мило) за вас што сте из КГа, наравно за следећи викенд, тј. 13. ваљда... Некако је ту па занемарен онај део из ПНа, али мислим да би се они могли наћи на оном делу шестог септембра...
Кад мало боље уочим ствари, могу приметити да ова музика која ће бити на фамилијарно-комшијском скупу дефинитивно неће одговарати никоме од вршњака... Онда могу барем рећи да то опет нешто не функционише... У сваком случају ситуација је јако парадоксална и супротна самој себи и у том случају не знам шта још могу рећи... Вртимо се сви укруг тако безвезно...
Ја сам мислио да онда ухватимо да се учукамо (засебно за ПН, засебно за КГ) негде у неком парку или нешто, али... Можда онда седмог за Параћинце... Са овима овде ћу некако и да се договорим, пошто сам у КГу нон-стоп... Вечерас идемо негде, има Бајагин концерт, можда се нађемо на Тргу... И тако... Болес...
Да чујем (читам) предлоге... У обзир долази све што има некаквог смисла! Е да, шестог сам, значи, код куће и не идем нигде.

26. август 2008.

Чика Зуба :-)

Децо, волите ли ви да идете код чика Зубе? :) То је онај чика у белом мантилу који ти каже да отвориш уста и после тога кукаш три дана... Ако си кукао и пре тога, онда је и то логично, али тек ако ниси, онда то постаје проблем...
Овога лета решио ја да испоправљам све зубе редом (који требају поправку, наравно)... И тако, отишао ја код човека, једног Зорана Нешића (иначе отац мог друга, али то је друга прича), који је иначе радио и у мојој основној школи... ОШ "Стеван Јаковљевић"... Илити ОШСЈ, како је звао један наш омиљени наставник математике (Треслашин зна...)
Е сад, тај човек кренуо од најлакшег, стога одрадио седам-осам комада, а овај што најгори остао за крај... Тај ме зуб није болео већ неке 3-4 године, али је дубоко био искварен... Касније сам сазнао да је он у суштини ураст'о у неко мртво месо, ко би га знао... То мртво месо чика Зуба је спалио ("изроштиљао", како је он то сликовито назвао) и ставио отров да ми умртви живац... Е, то је било осмог августа, те је требало да се чека две недеље... После тога 22. истог месеца ја отишао, оно отров није довршио дејство те је морао поново да га постави. Био је петак, сећам се, сунчан дан, свирали Љуба и Бети Бу у Падрино, а мене зуб убија... Дођем кући, погледам, оно - појеле га десни... Све се надуло, једва говорим... Ја узео, па ишчачкао све оно и за два дана оток спласнуо...
Отишао ја данас поново код њега да то погледа... Он каже да је добро што сам га ишчачкао јер је отров напао десни... Али авај, морао опет да га стави :) Ако је за утеху, рече ми да сам га добро ишчачкао, без трагова, те да радим боље и од неких жена у државној (пошто је он једини мушки стоматолог у државној, а није баш могао да каже да сам и од њега бољи, мислим...) Енивеј, записао ми на папирче шта је ставио, те кад одем у КГ за пет-шест дана да се јавим да га одраде оне докторке тамо...
Е сад о оном болу.... Боли, па сатире... Ја узео 'ладно пиво, оно још горе... Топла вода? Ништа.... Умало да се онесвестим, али сам успео хитном хируршком интервенцијом дрвеним чачкалицама (=))) да га онемогућим...
Сад сам добро, хвала на питању... Блогујем, ево, и радујем се школици :)

ПС: Честитам Треслашину за нови почетак, окачићу његов линк са стране овде... И тако ае...

25. август 2008.

Јединствени једноставни став о једној једноставној ствари...

Бар један од вас је макар једном у животу пробао да жваће лишће... Зелено или жуто, суво или сирово... Мени то дође као лек против изнервираности. Кажем "изнервираности" а не "нервозе", јер су то два различита појма, баш као опажај и пажња. И тако сам и ја био изнервиран осећањем (не "осећајем") глупавости оне ноћи после пене... Из више различитих разлога... Био сам гладан, покварио сам телефон сопственом кривицом (ово још увек ником нисам рекао, али мислим да је ипак тако било) и био сам на најгори могући начин искоришћен утицајем хипнозе коме сам се на крају одупро... Јер хипноза је чудо, људи моји, али ни ја нисам мачји кашаљ, препознао сам је (додуше помало касно, показало се, али никад није заиста касно (осим ако је неко мојом грешком настрадао, што овде није случај)). У ствари, могу вам рећи да се сад боље осећам (није да сам се туширао него ми је ето тако дошло) и самим тим како су се ствари одвијале ја сам вишеструко задовољан, мада још увек понекад осетим неку врсту нелагодности, ваљда због оне исте хипнозе...
Него, да пређемо на ствар... Пробао сам више врста лишћа... Не, није то ствар, умало да промашим тему... О лишћу следећи пут.
Екшли, закључио сам да сам ја један велики сероња (или кењатор, како вам воља), или есхол (лит. шупак) што кажу Амери, д'извинете на изразу, и мада се то на другој страни чини да сам ја у ствари онај који је искористио некога, то је тотална неистина и могу вам то потврдити званично... Мада, да ме са друге стране питају: "Какав си ти то човек, искористио си је, ово-оно...", рекао бих јединствен одговор на сва своја искоришћавања: ја сам, једноставно, КОРИСНИК... У ствари, сви су људи корисници, бар неке услуге (ово није била услуга, била је то више нешто као супротнпост од услуге, шта год то могло да буде), нпр. ја сам корисник Теленора и МТ:С-а од скора, мој отац је пак корисник и Теленора, и МТ:С-а и Вип-а, па ништа... Али постаје уврнуто кад искористиш нечија осећања... Оно мало савести (мада осећам да све више постајем као Дени Крејн, Алан Шор (Бостонски адвокати, обојица на слици) или чак Камијев Мерсо или Др. Хаус (истоимена серија)) које имам говори ми да ја у ствари уопште и нисам крив... Ја једноставно постојим такав какав сам, супротан (и доследан) самом себи, и нема потребе да се кајем што је неко моје постојање погрешно протумачио. Штавише, мислим да има бар око петсто милиона људи на овом свету који би се апсолутно сложили са мном. Других петсто милиона, пак, рекло би да ја имам психичких проблема и да требам посету психијатру!, али ето, тако је то кад се играш са психологијом. Она је краљица емпиријских наука и ту нема више речи... Рекао бих да мој Его свакодневно побеђује потребу Супер-ега да ме научи позитивном, а Ид ретко кад успе да каже своје до краја (дакле, ја сам поклоник Фројдове психоанализе), али ја и даље терам по своме...
Ја не мислим ништа, све што сам икада помислио имало је нека тумачења са разних страна и то ме је одувек јако нервирало. И сада када не мислим ништа, то опет има разна тумачења, у која ја заправо уопште не желим да се мешам јер ме једноставно не интересују. Ко ме зна, зна ме, и то му је довољно. Тешко жени која се намерачи на мене... :)
Отишао сам без поздрава. Питала ме да ли мислим да је она курва. Рекао сам јој да не мислим ништа... Питала ме је да ли мислим да то код ње пролази. Рекао сам да не мислим, али да ме то баш нешто и не интересује... Питала ме још прегршт ствари. На све сам одговорио по листи. После тога ме није питала више ништа... Мој ум је сувише беспрекоран да би она могла да га надмаши и то је једноставно тако... :)
Јер, ја сам ДОСЛЕДНИ КОРИСНИК и баш ме брига =)

20. август 2008.

Хај, ам бек...

Било је назнака да ће овај блог бити, из неког разлога, скинут са Гугловог сервера... Због чега? Не знам ни ја, као било је неприлагођених садржаја... А ја чак нигде нисам ни бичарке поменуо... Додуше, оне без бичева, у мало блажој варијанти, али шта... Послао сам захтев у предвиђеном року, и до данас ми ништа нису одговорили... Ипак, судећи по овоме, изгледа да нећу бити "скинут"... Дакле, ВРАТИО САМ СЕ!!!
У међувремену издешавало се заиста прегршт ствари од којих неке нећу ни помињати јер тога нису вредне, а неке ћу оставити за следећу прилику, јер ипак... Знаш како, требало ми је пола сата да приступим, коначно, страни за писање новог поста... А ово је диал-уп и много кошта... Још увек сањам... "стару љубав, а онда тражим било коју", како рече Неша (онај из Галије, ако нисте знали) некада давно...
Мислим да од сутра поново крећем са блоговањем, данас поподне, ако Бог да, требало би да напишем коју па ћу сутра то да објавим... Јер стварно, диал-уп је, да простите, како би рекао Зрика (ко зна Зрику знаће шта овде треба да стоји)... Да ме не искључе поново, не бих да одмах крећем са ружним речима...
Ускоро ће школа... Ако неко од Крагујевчана (или можда Книћана) чита ово, чисто да зна да ми је број телефона изгубљен у свемиру и да не може да се врати... Кога интересује, нека ме контактира е-маилом, пошто не објављујем персоналне бројеве на блогу...
Ето тако, ако Бог да здравља, читамо се сутра...

13. јул 2008.

Благи Боже...

Ех, да сам у Крагујевцу могао бих да блогујем к`о болес`ан... Али...
Овде (у Параћину) сам на диал-уп-у и то пошто сам на лошој централи траје вековима док се страна учита а понекад и не може да се учита... И онда?
Онда прође пола сата до сат времена а ја практично не урадим ништа на Интернету... И онда се изнервирам и морам да прекинем и пукнем к`о брука јелте...
Ово је кратак пост јер се бојим да ми конекција исто тако не пукне док га шаљем, тако да... У сваком случају, не чудите се што ме нема овде, ја ћу приче писати, а само повремено, кад имам времена, могу их објавити овде... Ето тако. (ово ионако нико не чита, колико сам ја обавештен од фирме која прати моју страницу)

27. јун 2008.

Суперхерој данашњице...

Има на Фејсбуку (није да га рекламирам, али волим га... http://www.facebook.com) много различитих апликација. Неке су интересантне, а неке су ту само да заузму простор на профилу... Елем, има више апликација које питају о суперхеројским моћима, а има и једна која служи тренирању и увећавању способности у борби против злих сила (за почетак су то улични пишачи, али после ствар постаје веома озбиљна). Како би изгледао суперхерој данашњице?
Знаш оно, да имам натприродне моћи, прво бих узео невидљивост... Не знам зашто, али то је јако добра ствар... Кад желиш да се сакријеш, ништа лакше - само урадиш ХОП и ето, нема те... Онда бих узео хипербрзину... Створиш се нигде ниоткуда... И нико нема појма где си... После бих се позабавио, рецимо, неком менталном способношћу... Не знам да ли је боље у том случају читање мисли или можда телекинеза... И предвиђање будућности... Тек онда би можда дошла натприродна снага... Или нешто томе слично што би служило за случај потребе... Итд.
Суперхеројске моћи, како год окренуо, вероватно не бих користио низашта корисно, једино за своје задовољство... Нпр. невидљивост може да се искористи на јако много начина... Као и хипербрзина. Да не говоримо о телекинези или телепатији... Шта би ти радио да имаш моћи суперхероја а да смеш да их користиш за шта год хоћеш (ниси ограничен рецимо само на добро за друге, као што су вештице у "Чарима" или томе слично)? Живот је и овако досадан и све је већ испробано, само ти треба моћ суперхероја... :)
Да се вратимо на данашњицу: данашњи суперхерој морао би за почетак да среди мало међудржавне ствари... Да сјебе све оне који хоће ратове, да би се оформио мир у свету (не мир као "САД СЕ НИШТА НЕ МОЖЕ ПОМЕРИТИ, ЗАВЛАДАО ЈЕ МИР" него једноставно стање без ратова)... Даље, мало би се требао позабавити постојећим и непостојећим државама (НАРОЧИТО КОД НАС)... Онда би се могао позабавити тиме да, рецимо, подели оне милијарде које неки имају онима који немају ништа. Онда да отвори гомилу нових радних места, да повећа фонд за пензије, да изгради путеве, мостове, болнице, школе, факултете... Да школарина свуда буде бесплатна... Кад боље размислиш, и суперхероју би се живот смучио за највише два сата, а камоли теби, зар не? Да не говорим о себи...
Е сад, што би рекао Лане, не знам зашто сам ово испричао, али ко зна... Можда некоме затреба... У сваком случају не шкоди, а чим не шкоди значи да користи, је л` да? :)

25. јун 2008.

Око мене...

"Је ли ти беше онај коме у сваком тренутку могу да се обратим кад имам неки проблем?", пробудио ме СМС у пола ноћи... "Наравно, шта није у реду?", одговорио сам као из топа. "Наведи ми бар један разлог зашто није очајно да жалим што сам се малопре последњи пут 'гледала' са, у најмању руку, наркоманом :(", стигло је после пар минута... Веровао сам у то што читам, добро сам је познавао, као и све њене слабе тачке... Нисам знао шта да одговорим. У старту, у ствари, нисам ни провалио (не знам да ли је порука ишла баш овако како сам је цитирао) шта хоће да каже... После пар смс-ова схватио сам да она жали што је овај лик шутнуо... "Проклет био дан кад сам почела да се палим на наркосе...", написала је касније. Осећао сам потребу да разговарам с њом, али у том тренутку сам био у заиста незавидном положају и нисам МОГАО никако да наставим ову причу. "Хајде, смири се, одмори се па ћемо разговарати сутра, јутро је паметније од вечери", срочио сам да не би изгледало као да је само откачињем... Стигао је смс са захваљивањем и прихватањем чињенице да је уморна.
Сутрадан ми је донела неку књигу. Питао сам је о ономе синоћ, али нисам дознао ништа до онога што сам већ знао... Пукла је јер је шутн`о неки џанке... Питала се како јој уопште пада на памет да упада у лоше друштво. Рекао сам јој да то није ништа лоше, док год они њу не промене. Али очито су почели да је мењају... Мада није узимала ништа осим траве једном-двапут, понашање јој се променило од оног када сам је упознао... Сада је само гледала како да маркира и како да претера дан а да ништа не ради... Говорио сам како треба да се тргне и ако већ упада у такво друштво (што је неминовно, с обзиром на то на каквом месту живи), требало би да гледа како да она њих врати. Слушала ме је са разумевањем, али је после и даље терала по своме... "Једва чекам петак, да се заврши ова школска година... Не могу више, одох на неку планину да се људски одморим, без рачунара, без телефона, под ведрим небом..." Одговорио сам, пола шале, пола збиља: "Да, легнеш на траву, дуваш и трипујеш...", мада мислим да није ни схватила шта сам заиста рекао... На крају: "Е, ипак понеси телефон, морам некако да ступам у контакт с тобом..." - "Добро, понећу телефон, не брини..." Растали смо се после пар минута на једној раскрсници. Враћао сам се кући и размишљао о свему... Изгледа да сам поново био у праву...
Е да, понела је телефон, стално покушава да ме контактира... Штета што немам кинте за кредит, добар сам у смс-овању :)

24. јун 2008.

Да те видим голу...

Ушао сам у њену кућу не шуњајући се, мада је изазвана атмосфера говорила супротно... Моји кораци се нису чули... Била је у својој соби, широм отворених врата, баш у том тренутку бирајући са кревета нешто што ће обући за после... На себи је имала, колико сам тада уочио, само фармерице и чарапе... Горе није носила ништа.
Из собе се чула полугласна музика, тако да ме није чула. Није ни приметила кад сам стигао. На трен сам застао мало даље испред врата, тако да она мене није могла видети, и посматрао је. Савила се над кревет да склопи одећу. Имала је дивне груди... Није ми много требало. Пресабрао сам се... и пришао вратима.
"Куц, куц!" Реаговала је оштро и брзо, покривши груди првом крпицом коју је дохватила... "Хеј! Што ниси звонио?! Како можеш тако само да уђеш у кућу?!" и ту је кренуло моје правдање како нисам знао да је гола и да су врата била отворена и да смо се, уосталом, тако и договорили још првог пута - били смо толико добри да је она упадала код мене и ја код ње поприлично непристојно, без куцања итд. Било је довољно најавити се да ћеш тог дана доћи и ништа више...
Док сам ја све ово испричао, она се елегантно окренула и обукла мајчицу на голе груди... Брадавице су јој се јасно назирале - напалио је овај мој упад...
Пришао сам и пољубио је... У образ, другарски. Понудила је кафу и сок... "Ја бих нешто жешће ако имаш... И влажно...", бивао сам двосмислен. "Може виски с ледом?", сасекла ме је... "Може, наравно", прихватио сам ово као сасвим нормалну појаву, тек нисам смео одмах да прелазим на ствар... Виски никад нисам пио сув, увек са ледом...
Седели смо после на каучу... Објашњавао сам јој неке једначине... Додиривао сам је благо и симптоматично, на шта би се затресла и затрептала дугим црним трепавицама... Нисмо много радили. Заправо, ја нисам много радио, она је мало више користила мозак... Залудно, ја сам и тада размишљао о нечему жестоком и влажном... :)
Дошао јој је ћале. "Добар дан, децо, учите, а?"... "Добар дан, господине Обрадовићу! Ево, баш сам јој објашњавао неке једначине сад..." - "Ако, ако, тако треба... Могао би после да је изведеш мало, по цео дан само ради". Обрадовић је био добричина и јако сам га поштовао и ценио као човека и као оца... А био је отац девојке коју бих... Па, гледао, рецимо... :)
Цео дан сам био код њих. Касније јој је дошла и кева. Вечерали смо заједно. А после до града... Била је лудница... О томе неки други пут...

23. јун 2008.

Ујка из Америке или АДСЛ (American Dialing-Selective Line)

Дошао је на одмор код газде у чијем сам стану. Повео је породицу, супругу и децу, сина и ћеркицу... Биће ту месец дана. Ја сам овде још ове недеље, те идем својој кући на одмор... Дошао и отада више нема АДСЛ-а... Мислим, није то да нема АДСЛ-а. Само што они чешће користе телефон. Телефон је заједнички и све би било у реду да они тамо имају АДСЛ сплитер за раздвајање телефонских сигнала од сигнала података... Међутим, то имам ја овде, али они тамо (суседна кућа) немају. То сад прави проблем. Кад је мени модем укључен, њима шушти, али могу да разговарају. Међутим, кад они крену да разговарају док сам ја на Нету, мени се губи АДСЛ сигнал, тј. све се ресетује. Ја онда ухватим па искључим модем, те сачекам да заврше разговор, па га укључим поново. Али не вреди, све крене испочетка...
Ноћу могу да га остављам само због торента, али торенти споро иду, а мени Нет треба више дању него ноћу. Наравно, за дана и њима треба телефон, кој ће им ку*** кад падне ноћ... И тако, сад смо у конфликту. Пошто сам ја већ одомаћен овде, ја им правим уступке (шта ми друго и преостаје, он је газдин син)... Мало сам иритиран и исфрустриран, али то не смем да показујем. Прво они морају да пукну, јер ако ја први пукнем биће белаја и поновне селидбе, што не би ваљало...
Има ли негде сплитер да се набави? Ја сам гледао по Нету, видео сам на еБају али ја још увек нисам пунолетан, има ли по овим нашим радњама негде? Хвала унапред свим добровољцима на информацији... Ако нема, да чекам септембар, па шта буде...

Нова фризура, бато...

Е брате, ошишао сам се... Ето, има више од 5 месеци откако сам се последњи пут пре овога ошишао и косурина ми је била до чланака кад ноге пребацим преко главе... А онда су два месеца (и више) ишли притисци на мене: ошишај се, ружна ти је фризура, кол`ка ти коса, ово, оно... Ма размишљам нешто у последње време - што се не бих и ја ошишао... Сад кад сам постао фан НЈЈ, не могу да носим качкет на дужу косу - брзо се масти, после једног дана опет на прање... Овамо, хопери не носе дугу косу (у принципу). Овамо ми дошло да будем неки опасан баја, као Пинки и Шваба... Овамо ми се ови попели на главу "ошишај се" придикама... И рек`о, у последње време на ову врућину, па право ти кажем, и смета ова коса...
Седимо јуче, гледамо неки филм, каже ми мајка: "`Оћеш да те ошишам? Имам ону машиницу што сам шишала оца..." Рекох: "Стварно? Па хајде... А ћеш да ми обријеш вугла до краја или како? Мислим, у`ватиш ту машиницу и врке-врке преко целе главе и готово..." - "Е ако ћеш да бријеш главу, иди код фризера, ја планирам лепо да те ошишам..." - "ОК, нема везе... Имаш рок до 9 (сад је 7 поподне)"
И тако, ја сео у купатилу (једино тамо нема тепиха, па се лакше скидају длаке са плочица). Зажмурео сам и жмурео неких пола сата док су маказице ишле лево-десно по мојој глави... Кад сам отворио очи - на поду банч ов длаке - кол`ко оћеш сине, има и за продају... Реко јебем ли ти, с опроштењем, ову моју косу кад се није видела док није пала на под... Ал ете ти... Питао сам и како је испао отац кад га ошишала први пут... Каже: "Мало сам претерала. К`о Миро и Чупо кад се шишају"... Онда сам се пресекао. Миро и Чупо кад се шишају (иначе то су моји стричеви из Бара, Црна Гора) скидају скоро сву косу (због врућине), те остаје један милиметар свуда. Онда сам се сетио да сам то и ја хтео али... Не због грешке...
Е сад, машиница је, као и увек, правила мало проблема... Тј. није било техничких проблема него се ја унервозим кад ми нешто зуји уз уши. "Шта се цимаш, направићу ти рез на глави?" - "Ово је најтежи део посла сваком фризеру кад МЕНЕ шиша"... Знаш оне фобије још од бомбардовања... Све што зуји и треска мени прави проблем... Одма` ми се лучи онај хормон из надбубрежне жлезде, знаш оно, учио си из биологије... И хаос... Лудница...
И после свега реко` ајд` и бркове да обријем кад моја мајка и ту реагује: "Не можеш сад, после ће бити оштри и стално ћеш морати да их скидаш..." Реко` овако су тупи па млитави, млохави с опроштењем, па не ваља, ниједна цура неће ме пољуби... Онда сам почео да се изговарам како сви скидају фацијалну косу осим мене... Ма не и не, и не да... Реко` то ћу ја сутра, кад ти одеш на пос`о... Каже: не тражи ђавола... Значи ако скинем брке најеб`о сам...

22. јун 2008.

Види види...

Нисам писао овде има сто година... Добро, не баш буквално сто година (тол'ко још нисам ни живео), али бар једно двеста :D... Па ето, ипак сам остао жив...
У међувремену се свашта издешавало, не знам ни одакле да почнем...
Постао сам фан Њујорк Јенкија... Веровали или не, колико је могуће бити фан неке бејзбол екипе у земљи где 70% популације не зна ни шта је бејзбол... Могу вам рећи да сам као њихов фан јако задовољан собом, јер до сада су ме једино Звездине победе чиниле овако срећним... Али пошто овако заклет Звезди у последње време и немам због много чега да се радујем, пребацио сам се мало на стране терене и то на спорт кога има доста по свету, али код нас има један терен на Ади који не знам чему служи пошто мислим да немамо ниједан регистрован званични клуб... Успут, драго ми је што су Јенкији у три утакмице против Сан Дијего Падреса успели да их изгоре к'о лицне, али тренутно играју серију против Синсинатија и двапут заредом губе... Ипак, НЈ заслужују сву моју пажњу...
Оно опамећивање није зезање... Оно што сам писао у неком од претходних постова је жива истина... Сви ме питају "Да л' си ти нормалан, ћеш да учиш преко распуста, ово, оно, бла, бла, трте, мрте, циле, миле итд."... Сви они могу само да прихвате да ми поједу паштету... И ништа више, чак ни парче 'леба уз њу... :)
Ошишао сам се на кратко... Сад сам опет делија (Делија сам цео век, али делија постајем периодично кад се подшишам) и могу да се денем на неке озбиљне и неозбиљне ствари... О томе сутра...
Обећао сам неке приче... ваљда... Сад, тачно и не знам чега се те приче тичу, али сетићу се ваљда, па тамо од прекосутра ако се ништа не буде дешавало. У међувремену, ако се у било ком тренутку сетим, записаћу, за сваки случај...
Ае па тако... До следећег читања... Чисто да се зна - жив сам! :)

17. јун 2008.

Опамећивање...

Наслов каже да је реч о јако великој ментално-физичкој промени... Шта у ствари то значи?
Опаметити се... Значи ли то променити навике? Неки би рекли не... Али у овом случају свакако да... О чему је реч?
Све више из дана у дан проваљујем да ништа не радим... Неки би рекли: "Благо теби, ништа не радиш, немаш обавезе, бла, бла...". Међутим, то што ништа не радим није добро за мене... Јер губим сваку радну навику коју сам иоле имао, а свима је добро познато да се радна навика најтеже поново стиче.
Поврх свега, појављују ми се рупе у знању... Рупе које не смем себи да дозволим. Због чега? Слушао сам оца и схватио да је у праву. На факсу који желим да упишем нема провлачења; поред тога папрено је скуп за мој појам... Дакле, мора да се ради, и то много, да бих могао да га завршим како треба. Има ствари које радим одлично; има ствари које једноставно ни да бекнем (а исто су ми из струке), јер нисам научио. А могао сам... Радило се на томе добар временски период.
Е, као што се да приметити, ТоМЦаа почиње да мења навике. Поврх тога, за распуст ме чека попуњавање свих рупа у знању које имам како бих могао да прођем лакше кроз четврту годину. И касније... Да ме не би целог живота кад год треба да се одради нешто пратило упутство; чујеш проблем и одмах знаш поступке (по могућству више њих) за решавање...
Све књиге везане за матиш, физику и информатику које вам не требају (а углавном се односе на средњу школу и факс), можете депоновати код мене, добродошле су. Кренуо сам да пребацујем Збирку задатака из математике 2 (Вене Т. Богославов) у .пдф формат, завршићу до четвртка. А после креће вежбање (ионако остајем на распусту, напокон)... Хвала унапред..
А да, ТоМЦаа се враћа блоговању (сада има више времена), па и ако не буде ништа занимљиво, имам неке причице које ће вас можда интересовати, па ћу њих да постујем једну по једну... :)

15. јун 2008.

Е сад...

Нисам сигуран шта да ставим данас као тему... Заиста, мало сам преоптерећен разним притисцима тако да не знам ни одакле да почнем ни где да завршим ни шта да поменем. Рецимо да сам овог викенда правио паузу од блоговања, па да настављам тек од уторка, пошто ми је сутра завршни писмени из анализе. Требало би да вежбам, али немам материјале, а Вучко код кога треба да идем да бисмо заједно вежбали није код куће иако смо се договорили и сад се нервирам безвезе и не знам шта бих итд...
Кад будем био мало смиренији (дакле тек од уторка), почећу поново редовно да постујем, до тада не брините што ме нема, мало сам спречен...
Хвала на пажњи.

12. јун 2008.

Данас, суморно и невероватно...

(ово горе је наслов једне моје песме, али о том потом...)
"Дивно што нема ништа да се учи за сутра, данас цео дан 'ладим јаја и скидам торенте..." - "Скини Ејџ тројку да играмо..." - "ОК, видећу шта могу!"
А онда се одједном стушти, почне пљусак и грмљавина. Ја немам громобран на овој кућици па морам да искључим сву електрику укључујући и ноутбук и АДСЛ модем... Дакле - ништа од торента...
Дан сам провео свирајући хармонику... Подсетио се неких песама које на хармоници никад не бих ни свирао... Онда више нисам знао шта бих, оставио сам хармонику и само певао. Неке поп баладе. Самарџић, Георгиев, Раичевић, па чак и Џеј, шта ми падне на памет...
"А киша, проклета киша, никако да стане"....
Већ је пола осам и тек сада сам укључио комп и АДСЛ и телефоне и све остало што уз то долази. Коначно почео да скидам торенте... А онда направио паузу и дошао довде да видим има ли шта ново...
За торенте је ту цела ноћ. Ако опет не почне грмљавина...
"Грми, сева, време се мења"... Подсетио ме друг данас на ту песму. Па да...
Она ме је питала нешто што сам је већ научио. Нисам јој одговорио. Уместо тога, прекорио сам је. Није се љутила...
Питала ме је како да отера мрзовољу кад већ мора да учи за сутра. Рекао сам јој да постави себи повод. Нпр. мене је данас ужасно мрзело да наместим кревет. Пријео ми се чоколадни кекс који је био на полици у кухињи. Рекао сам себи: "Нема кекса док не наместиш кревет". И гле - кревет као да се сам од себе наместио... Страва.
Имао сам писмени задатак из аналитичке. Урадио сам 4 и по задатка. За један нисам сигуран да ли је тачан... Ипак, надам се да ће онај строго опадајући низ оцена са писмених из линеарне и аналитичке (5, 4, 3-) овога пута почети да расте... Ма шта надам се, молим Бога и готово сам сигуран у то...
Помисао на сутра утерује ми језу. Не знам због чега. Чини ми се да нешто пропуштам али не знам тачно шта...
А да, прекосутра је анализа... Пфффф...
Хвала вам што још увек нисте напустили ово место, значи да за мене још има наде! :)

11. јун 2008.

Афоризам...

"Ко је луд не буди му друг... ТоМЦаа је усамљен ових дана..."

Била је субота... Или можда недеља? Није толико ни важно... Важно је да се баш ништа тог дана није десило.
Ова недеља је динамична... Свакога дана нешто ново. Бог је на нашој страни. Бар се то тако чини. Али Бог је увек на нашој страни, у то не треба сумњати. Тако се само навлачи зид који је после тешко, јако тешко срушити.
Све је више закључених оцена. Све је мање времена до краја школске године... Још два писмена задатка и можда неко испитивање и то је то. Ове недеље, евентуално половином следеће, десиће се и то - биће ми закључене све оцене. А онда? Слободан до септембра!
Биће ово јако занимљиво лето. Лето пуно изненађења... Не знам ни шта да очекујем.
Нећу на екскурзију. Данас је било фотографисање. Нисам се фотографисао и уштедео сам још 200 динара, поред 30000 које нећу дати на екскурзију.... Стварна уштеда? Заиста, те паре ће отићи на неко друго место, али боље "мирна Бачка" него "чељад бесна"...
"Сви треба да знају шта другарство значи..." Па и ја :) Нема то везе, да смо ми живи и здрави!
"Ај, живели!"

10. јун 2008.

Идемо полако...

И тако... Данас је баш леп дан. Сунце пржи као болесно, али је то добро за промену, јер је претходних дана баш било тмурно... Био сам у школи, одговарао хемију, добио 5 и закључила ми је 4, што је одлично с обзиром на претходно стање! Затим, писмени из енглеског, који ни сам не знам како сам урадио, али ваљда ће бити нешто добро. Данас поподне учим биологију, сутра би с тим требало да завршим, тек сутра учим аналитичку геометрију за прекосутрашњи писмени задатак. Требало би да набавим и књигу из физике, јер и физику одговарам (само не знам кад). Све остало је већ скоро па готово. И тако, пролази још једна школска година.
На друштвеном плану сам као и обично - ништа ново се не дешава већ годинама... :) Није лако живети монотоно али шта год да покушам да променим некако се изјалови и онда испаднем глуп. Али боље испасти глуп него из аутобуса тако да...
Скидам данас Трактор, требало би да мало проучим како ради, а радићу и неке нове матрице у ФруитзЛоопсу тако да сам баш заузет разним стварима ових дана... Чисто да се зна... :)
Ае поздрав...

08. јун 2008.

Недеља, и сви сте ту...

Данас се осећам усамљено у гомили обавеза. Сви су ту а ја сам сам... Знаш како, дошло ми је да повраћам, не знам због чега, а и осећам неку напетост у трбушним мишићима (ваљда ми тек сад стигло од оних трбушњака што радисмо у четвртак)... Идем до Марета после да одрадимо хемију и нешто енглеског. Требало је да учим биологију, али као што рекох нека ме "мрза" ухватила па ништа од тога. Хаос у глави, хаос у души...
Сутра пре подне у школу... Надам се да ће бити боље, како сам то ставио на свом тренутном стању на Фејсбуку, јер иначе неће изаћи на добро. Све ми недостаје, сви ми недостају, а не знам нешто шта ћу са собом... Безвезе... Дакле, данас сам у свом свету, ако неко зна како се помаже у оваквим ситуацијама, нека ми помогне, молим вас, умрећу...
Ето тако... Можда навратим вечерас да видим има ли савета и да се јавим још једном.

07. јун 2008.

Нема слободне суботе...

Као и увек, ни ова субота није била слободна, али је ипак проведена на мало другачији начин него што сам то навикао... Ствар је у томе да смо данас од 0900 имали анализу, тако да на програмирање данас нисам ишао... Имали смо припрему, па контролну и могу се похвалити да сам урадио 5 од 7 задатака (оно што по дефиницији треба да се ради, ствар је о изводима, нисам урадио)... После тога дошао кући својој и цео дан провео у скидању...
Замисли, данас узео да скидам дечје песме. Прва песма коју сам скинуо била је "Сви треба да знају шта другарство значи..." :) Тако сам данас био залудан, после наишао на торент од 1.4 гига са причама и песмама за децу, па сам њега почео да скидам (у нешто редукованој верзији фајлова)...
Данас сам сазнао да Драгана и после свега што се догодило (мојом фанатичном иницијативом) ипак није љута на мене. Ма она је ликуша највећа на свету и потрудићу се да више никада не направим исту грешку... Онакво створење треба имати за пријатеља!
Ето тако прође данашњи дан... А сутра је нешто ново... Видећемо већ...

06. јун 2008.

По ко зна који пут...

По ко зна који пут одлучио сам се да стартујем са блоговањем... Имао сам неколико неуспешних покушаја, али сада стварно осећам да би то могло бити то. Јер, сваког дана дешава ми се нешто ново (скоро сваког дана) и ето, вероватно ћу сваког дана да посећујем ово место. Наравно, ово место је место слободне дискусије тј. сви ви који читате ово (дакле за сада 1 човек... :) ) требало би да поставите неки коментар на мој пост. То не радите под присилом, једино ако вам се нешто допадне (или не допадне) тј. погоди вас баш онако људски да осетите и ви потребу да кажете нешто...
Блог пишем на ћирилици јер се залажем за проширивање употребе ћирилице на Интернету. Коме се не свиђа нек ми јави, да му кажем пар ствари.
Иначе, данас нећу још много времена провести на овом месту јер мора да се учи физика, имам данас писмени задатак а НИШТА не знам, тако да... Енивеј, ви сте слободни да посећујете ово место кад год можете, а мислим да сам поставио и РСС феед (Пријавите се :) ) тако да можете редовно да гетујете информације са ког год медија...
Надам се да сте и ви данас срећни, јер сам и ја. Ако ни због чега другог, данас је леп дан (биће кише поподне ваљда, али не дозволите да вам то поремети концепцију!) .. Ето толико за почетак.

Blog Archive