01. јун 2016.

Још један јутарњи текст

Данас је први јун, а ја сам будан још од ономад. Паји је јуче био рођендан, Бојана се породила, ваљало је то прославити.

Даница ми је поклонила "најлепше жеље". Врхунски укус у коцкицама чоколаде. Морате пробати.

Упознао сам Просветитеља. Тако добар лик, а возио ме је кући. Нешто је труло у држави Србији. Или ипак није. Кад можеш да се возиш са Симкетом, и обојица слушате причу возача, то је прави доживљај.

Нисам пратио дневну политику већ данима. Ни ноћну. Сада је пет и петнаест, ишао бих да спавам, ако дозволите. Неко мора и да ради сутра од 8. Нпр. Симке. Ја морам да га будим.

Сиромашан је овај текст, али шаљем вам најбогатији поздрав. Боље и то него да сам вам послао "Вади, вади паре". Ако ништа, има већу уметничку вредност.

07. мај 2016.

Писмо по Ђурђеву дану

Драга Дина
Синоћ сам поново звекнуо
Литар вина
Самосталним снагама
Док сам мислио о
Пролазности живота
И несносним људима
И томе да нисам
Славио славу
Нисам имао с ким
Али је музика била
Пријатна
Или пријатно непријатна
И то је некако
Морало да се реши
Пред спавање

Драга Анице
Све је то настало оног дана
Када сам пао
Са прозора
У висини таванице
Право на леђа
У небране јагоде
Изгледало је
Да сам крвав
Али само сам кмечао
А црвени јастук је био
Удобан
Отад ми смета
Кад ме неко дира
Иза ушију

Драга Гроздана
Тело ми посустаје
Од болних рана
Невидљивих
Које ми задаје мајстор
Сваки пут кад ме туче
Последњи пут то беше
Јуче
Ал тако мора
Да би постао мајстор
За наношење бола
Најбољи начин је да
Примиш толико
Да ти више не падне на памет
Да задаш другоме бол

05. мај 2016.

Боље бити пијан него стар

Породични скуп прошао је изненађујуће добро. Онда сам узео да гледам годишњаке. Знам да ми фали један, онај зелени, не знам где сам га загубио. У црвеном сам већ матурант.

Кренуо сам да читам и да препознајем лица. Неких се ликова сећам, имена сам заборавио. Неких се не сећам уопште. Неки су ми посебно драги, мада се нисмо видели ни чули годинама. Ускоро ће десет година матуре, не знам ни који ће доћи, ни да ли ћу их препознати. Дешава ми се да ми прилазе људи које сам некад знао и да се нађем у оној непријатној, али добро познатој ситуацији... Само кад би ме подсетили, ко су и одакле их знам. Или само ко су, то је обично довољно ако смо провели негде заједно више од два дана у збиру.

Запитам се шта су ти људи урадили од себе, где се налазе, шта су завршили. Као ономад кад сам с Делићем срео Јоксу, било ми драго, лепо је кад видиш да се неко бори за себе у животу и да напредује. Питам се шта је са онима што су остављени на разредне испите. Читам биографије, понекад сам изненађен, нешто пријатно, нешто непријатно.

Бар половину њих никад нисам видео, или можда јесам, али се не сећам. Ко зна и да ли се мене неко сећа, није то ни битно толико, мада мислим да је штета што се нисмо познавали више. Док ово пишем, падају ми на памет екскурзије. Било је то добро време. Тј. највећи део времена. На матурантску нисам ишао, сећа се овај блог и тога.

Листам тако, специјалци, па прво, друго, треће, четврто... Ти људи су ми и више него познати, са некима сам читаве дане проводио. Питам се шта ради Бојовић. Онда пето одељење. Сетим се неке Тамаре што сам јој писао сонет, тамо негде после Порторожа. Балван. Не знам ни да ли сам је познао на слици, али још памтим кад су је другари цимали у сред ноћи толико да ми је рекла да јој се више не обраћам. Годину-две касније чуо сам од Бојовића да је ваљда заборавила на то, да ме зна по томе што личим на Харија Потера. Све остале из тог одељења не знам. Затворим годишњак, не знам ни ове што су после петог одељења.

Баба ми каже да сам се доста променио јер сам са 15 отишао од куће. Ја сам се много више осамосталио тек кад сам отишао и из Крагујевца. Сад их виђам на пет година, неки су сусрети срдачни, неки мање. За Крагујевац ме веже и РАФ: такмичења из информатике, драге колеге које је некад усмеравао Гуки (као и мене), а сада је дошло дотле да их и ја учим нечему. Трудим се да не разочарам Гукија, али некад баш пукнем, као и он. Тако сам пукао оног марта, после чега је настао претходни текст.

Ене, доста расплитања прошлости. Ово сам хтео да напишем још ономад, али тек сад сам добио неки елан. Или је то од неиспаваности.

Blog Archive