21. април 2017.

О речима

Речи су слободне. Лете, неограничене простором, неограничене временом, неограничене ланцима и бравама.

Изговорено се не да повући. Речи остављају траг. Речи се не заборављају. Као што свака материја која се раствори у води, колико год да је мало има, оставља свој траг. Речи су музика. Додајте музику у воду и вода више никада неће бити иста. Убаците кашичицу у мед; када је извадите, биће меда на њој.

Мед се растапа у устима лагано. Чоколада исто тако. Постоје неки непревазиђени осећаји. Укус чоколаде на уснама. Хладна рука у топлој. Дуги разговори лицима. Предвиђање будућности. Сећање на садашњост. Схватање прошлости. Слобода и сигурност на броду који ће потонути.

Започета прича понекад неће даље. Потребан је период сазревања да бисте наставили да пишете. Кад дође прави тренутак, прича се некако сама од себе настави.

И онда, када несвесно кажете праве речи—само зато што вам је то природно, без икаквог предумишљаја—онда знате да пишете ремек-дело.

18. април 2017.

Цртице после седам и по

Ускоро напуштам Земун и после толико времена помало ми је и драго и жао. Возио сам се данас градским и размишљао о томе како сваку станицу знам напамет. Познајем пречице, преседања, гужве, знам када вреди чекати троцифрени, а када је то бесмислено. Знам и када вреди мало препешачити да би се стигло на време.

Познати су ми ти људи. Не сви, али неки. Знам те возаче, знам како који вози и да ли да очекујем труцкање или трку. Знам и касирке, која је спора, која ради савесно, која отаљава, која много прича, која је увек љубазна, која се увек мршти. Знам и понеког комшију, из виђења. Лика који стоји испред максија скоро сваки дан и жицка 20 динара. Милета, који немам појма шта ради, али некако му успева да увек буде весео и расположен. Знам неке клинце, хулиганчиће, ко зна шта ће од њих постати. И једну породицу коју ми је увек драго да видим, на окупу, насмејане, чак и кад им се на лицу види да их нешто опасно мучи.

А све је то само Галеника. На северу Батајница, возови, пољане, ветар. На југу центар и Доњи град, пијаца, Гардош, кеј, калдрма, старе кафане и занатлијске радње. И све то ће ми недостајати кад одем, јер сам свестан да ту и нисам толико боравио колико сам могао, а да ћу тада навраћати само још ређе.

Заволео сам Земун, људе у њему, спори начин живота. Мирније је кад пређеш Саву и издвојиш се. Осећаш се као код куће.

Шта ме надаље чека, не знам, али било је већ одавно време да се ствари мењају. Па ето, осетићу мало ритам живота са оне стране реке. Не волим промене, али верујем да могу донети освежење. Ова година је почела променама набоље, па нека се тако и настави.

03. март 2017.

Морају се пронаћи боље речи

...кад ти је литерарни израз толико лош да све што напишеш није довољно добро. Мисли се роје, превише их је, не можеш да се фокусираш. Јесте, све друго иде како ваља. Ал не иде то тако.

Неки се једнорози не дају дефинисати. Привидно безосећајни, закопани у мору квази-коректности и изобиљу бесмислених правила која су ту само да би отежали живот и спречили да се нешто тек тако – деси.

Неке се мисли не дају исказати. Оне што се роје, што ти не дају да спаваш, или када коначно заспиш изазивају неке луцидне снове, толико добре да ти дође да се не будиш уопште. Или толико лоше да желиш да побегнеш, али немаш где. Бежиш од снова, бежиш од мисли, бежиш од себе. Од истине.

Нека су срца пуна. Нека су празна. Неке очи имају сјај, неке га губе. Неке се усне спајају, неке не љубе вековима. Неки су сати секунде, неки минути године. Неке прилике никад не пролазе, неке никад и не дођу, иако су ти врашки потребне.

Морају се, дакле, пронаћи боље речи да се искаже неизрециво.

Blog Archive