07. септембар 2016.

Смех непријатности

Не знам како је са вама, али мени се редовно дешава та ужасна, неконтролисана реакција на све најгоре што може човека да задеси. Крене тај смех спонтано и не могу да га зауставим неко време. Оно, довољно је и само да крене и да већ пропадам у земљу. Смејем се кад је то најмање прикладно. Као неки зли психо који ужива у људској несрећи.

А опет, кад се све слегне, нешто се стегне у срцу, па се тај смех много касније претвори у плач. Треба неко време да прође, да мозак обради ту негативност. И немам појма зашто је то тако, то је неки одбрамбени механизам, ваљда, тако су нас нешто учили у школи пре десетак година.

Имам велики проблем због тога. Не желим да ме људи погрешно схвате, да им се смејем у лице док ми причају о невољи у коју су упали. Зато се из петних жила уздржавам, и онда буде још горе, буде неприродно и непријатно, као да немам никакву реакцију, као да сам равнодушан. Најчешће то бива кад неко умре, или кад је неко болестан. И што се више смејем, то ми касније буде теже.

Кад се исплачеш с неким, том неком буде боље. Емпатија лечи душу. Али како, ако те мозак тера да се смејеш усред опште жалости, да представиш оно што је стварно у теби... Одем на сахрану, стеже ме срце, сузе ми иду, скрхан сам, тресем се, једва ходам, а успут се смејем. Десило се више пута, симптоматично је.

И тако, кад год је најгоре, не мора бити другима, кад год је и мени тешко, мени опет крене тај неиживљени смех. После њега иде пад, па нормализација.

Не знам зашто сам ово исписао, о томе размишљам већ неколико дана, па је било време. Не знам да ли да се радујем или да жалим ако се још неко од вас препозна у овом мом проблему. У сваком случају, волите људе, макар они били себични, неиживљени и друштвено неприлагођени као ја. Свака емотивна реакција је боља од равнодушности, не узимајте то за зло.

01. септембар 2016.

Нисмо више тако млади

Ни мој блог, ни ја. Мада сам се ја доста олењио по питању писања, или покушавам да не замрљам каријеру неким погрешним текстом сад кад сам у успону. Оно, кад се негде ухлебиш, све ти је кул. Класична овца која блејећи иде на клање, ако се сетите оног чувеног филма који се сваке године репризира. А то се од мене не очекује.

Ето, сад више немам права на многе омладинске бенифиције. Немам више права ни на студентску повластицу за вожњу. Па шта сад, више и нисам неки студент. Док је трајало, трајало је, ваљда ваља прерасти и ту фазу некад.

Почео сам поново да проналазим себе у стварима које радим. Почео сам да радим ствари које заиста волим и да се осећам добро. По томе се ова моја двадесет и шеста разликовала од многих претходних.

Направио сам менталну мапу свог живота, тежњи, циљева. Свакодневно радим на унапређивању практично свих сфера. Пронашао сам се у подучавању и у стварању младих људи. Пронашао сам се у вештини. Пронашао сам се у музици. Пронашао сам се и у тетрису. Пазим на породицу и на драге људе. Једино још нисам нашао љубав, ал ето, договорио сам се с Митоманом да сутра утврдимо датум до кога и он и ја морамо да се оженимо, и да напорно радимо на томе. Фали ми још мало опуштености и природности, мало мање роботизованости, доћи ће све то на своје.

И тако, још једна година прође, нисам најзадовољнији, али сам задовољан што сам свестан свих ствари које сам могао другачије и на којима ћу наставити да радим, а то је већ пола успеха. Осмех, и нема предаје :D

01. јун 2016.

Још један јутарњи текст

Данас је први јун, а ја сам будан још од ономад. Паји је јуче био рођендан, Бојана се породила, ваљало је то прославити.

Даница ми је поклонила "најлепше жеље". Врхунски укус у коцкицама чоколаде. Морате пробати.

Упознао сам Просветитеља. Тако добар лик, а возио ме је кући. Нешто је труло у држави Србији. Или ипак није. Кад можеш да се возиш са Симкетом, и обојица слушате причу возача, то је прави доживљај.

Нисам пратио дневну политику већ данима. Ни ноћну. Сада је пет и петнаест, ишао бих да спавам, ако дозволите. Неко мора и да ради сутра од 8. Нпр. Симке. Ја морам да га будим.

Сиромашан је овај текст, али шаљем вам најбогатији поздрав. Боље и то него да сам вам послао "Вади, вади паре". Ако ништа, има већу уметничку вредност.

Blog Archive