28. новембар 2016.

Дуго нисам написао песму

... а 15 минута одвојених за писање
већ је прошло.

Јутро сам дочекао
раније него уобичајено.

Мучиле су ме мисли
оне исте
о пријатељима
породици
родбини
нерешеним односима
незатвореним поглављима

Понекад размишљам
како би изгледао филм
или представа
о мени
или свима нама
и ко би играо главну улогу

Не би то написао
неки Ежен Јонеско

Колико се уклапа
у вудиаленовско
црно-бело предграђе
само на српски начин
имало би и сличан хумор
и кап мизерије

Или би то изгледало
више линчовски
(последња два сата несанице
провео сам мучећи се
да се сетим
ко је режирао
Малхоланд Драјв)
са катастрофалним последицама
и потпуно неразумљиво
после првог
другог
можда чак и петог
гледања

Требало би честитати
рођендане
славе
рођења
крштења
ђачке књижице
дипломирања
веридбе и венчања

Можда и понеки развод
ако је тако боље

Водити рачуна о свима
чак и кад они не воде
баш толико
рачуна о вама

Бити угодан
брату
сестри
мајци
оцу
конобару
скитници
продавцу иконица "за помоћ болесној деци"
професору
студенту
девојци
станодавцу
послодавцу
продавцу
полицајцу
комуналцу

и свима
а да си угодан себи

26. новембар 2016.

Let live

Причам данас са једним пријатељем... И рече ми: "Биће све кул". То је нешто што ја имам обичај да кажем. Ево шта сам на то одговорио.

Ако још једном чујем да ће све бити кул, има да се рокнем.

Нисам то мислио стварно. Али стварно.

Доста ми је и позитивности и негативности и једнакости и неједнакости и нервозе и смирености и тако даље... У суштини само хоћу да функционишем и да не размишљам о томе.

О томе да ли сам се данас при буђењу насмејао, да ли сам устао на леву или на десну ногу, да ли сам синоћ слушао хипнозу, медитацију, звуке природе или звук тишине. Да ли сам легао у 21 или у 3, да ли сам устао пре аларма или без аларма.

Хоћу да завршавам ствари и да идем даље без много помпе. Да се не жалим, да се не хвалим и да не размишљам о томе да ли је то баш тако требало и куда све то води.

У бити, много сам нервозан, а нема валидног разлога за то. Мени се чини да сам нервозан јер нешто дебело не штима у целом том систему. Ако хоћу да будем нервозан, вероватно ми је то потребно. Смирићу се кад ме прође.

Не личи на мене да сам нервозан. Или сам срећан, или сам уморан, или сам исцрпљен, али углавном сам смирен. То је зато што кад пиздим, пиздим изнутра. Ваљда је дошло време да више не пиздим изнутра.

Не личи на мене ни да псујем у јавности. Али ето.

Требало ми је да ово напишем. Сад идем на тренинг и биће све кул :D

18. новембар 2016.

Опет се оглашавам

Али мало другачије. Направио сам дан паузе од писања. То је добар знак, значи да живот тече у позитивном смеру.

Једино чега се понекад плашим је одлазак да спавам. Кад спавам, тад сам најсрећнији, али у исто време ми се са сваким одласком чини да сам нешто пропустио. Схватам да дан који сада одлази неће више да се врати. Све је пролазно, ми смо потрошни.

Јуче сам се сетио Бесмртне песме, сад ми је опет прошло кроз главу, док сам писао претходну реченицу: "зато живи, ал сасвим". То ми стоји у подсвести. И поднаслов овог блога каже то, само једном речју - живите.

Живите своје животе, искористите то време које вам је подарено, ако уопште и верујете да тако нешто постоји. Оно што је данас прошло, ствар је прошлости. Нема места за очајање. Све се мења.

Размишљам како неке једноставне ствари функционишу. Кад ми је и најгори дан, ако већ нисам физички исцрпљен, обично тренирам. На улазу у дођо све престаје, почињем неки други ја, без проблема, чист, као тек рођен. И то ме стање држи још неколико сати по изласку из дођоа. Може да ме држи и данима, мада обично проблеми реалности теже да се врате. Али на том чаробном месту, у храму, све престаје.

Програмиран сам тако и радујем се томе. Кад је и најтеже, тренинг ме ослобађа. Тренингом полако постајем једно са вештином. Чак и на овом нивоу мале бебе то могу да осетим. Ко зна како је некоме ко се са вештином сједињује целог свог живота.

Хтедох рећи, кад се све то догоди, и кад изађем напоље, некако ствари добију другачији облик. То значи да све оно што сам умислио као проблеме може често бити решено врло једноставно, само ако се посматра са дистанце. Ако то нисам ја, него неко мој о коме бринем.

Важна је та слобода. Важно је ослободити себе. Важно је бринути се о себи. Важно је осећати себе. Важно је упознати себе. Важно је бити то што јеси. Ето тако. Сутра кад погледам ово, сетићу се.

Blog Archive