03. март 2017.

Морају се пронаћи боље речи

...кад ти је литерарни израз толико лош да све што напишеш није довољно добро. Мисли се роје, превише их је, не можеш да се фокусираш. Јесте, све друго иде како ваља. Ал не иде то тако.

Неки се једнорози не дају дефинисати. Привидно безосећајни, закопани у мору квази-коректности и изобиљу бесмислених правила која су ту само да би отежали живот и спречили да се нешто тек тако – деси.

Неке се мисли не дају исказати. Оне што се роје, што ти не дају да спаваш, или када коначно заспиш изазивају неке луцидне снове, толико добре да ти дође да се не будиш уопште. Или толико лоше да желиш да побегнеш, али немаш где. Бежиш од снова, бежиш од мисли, бежиш од себе. Од истине.

Нека су срца пуна. Нека су празна. Неке очи имају сјај, неке га губе. Неке се усне спајају, неке не љубе вековима. Неки су сати секунде, неки минути године. Неке прилике никад не пролазе, неке никад и не дођу, иако су ти врашки потребне.

Морају се, дакле, пронаћи боље речи да се искаже неизрециво.

09. фебруар 2017.

Зоне

Данас сам пробио све могуће зоне комфора. И натерао сам себе да истрајем. Чак и кад сам све време правио глупости (дакле, од јутра, практично), натерао сам себе да истрајем до краја и да се извадим из тих апсурдних ситуација. И било је добро.

Сада ме боли глава. Немогућ бол, бургија, кроз чело, кроз слепоочнице.

Свеједно, истрајаћу још који минут. Ваљда ћу успети да заспим. Сутра је потребно да радим цео дан. Да пробијем неке друге зоне комфора. И да се поново извадим.

Све што сам радио вероватно није ни друштвено прихватљиво, можда чак ни етички, мада сам о томе увек марио. Не могу више ни да проценим. Вероватно ми је потребан одмор.

У исто време, осећам се некако испуњено. Не могу да објасним то, али имам енергије да и сам бургијам, главом кроз зид, док не остане џиновска рупа, пошто је моја глава исто тако џиновска. Ето, тако неки чудан осећај.

Гоблини појачани на пригодну јачину, на слушкама које се чују до ходника. Можда је време да одспавам.


06. фебруар 2017.

Искреност, игра и друге нетрадиционалне методе

Играмо се сваки дан. Кроз игру се најлакше учи. Кад цео живот посматрамо као игру, али не као такмичење, можемо да се опустимо, експериментишемо, падамо, устајемо, повређујемо се, учимо правила и напредујемо. Све то, али тако да ништа не узимамо лично, јер је све део игре. У игри треба уживати, јер кад се игра заврши, победа или пораз, исто је. Једини начин да заправо победите је да стално напредујете, све до краја. Предуслов за то је да учествујете у игри, да поштујете правила (јер ко не поштује правила не може бити учесник) и да уживате у томе.

Кад се стварно упустимо у игру, заборавимо да смо уопште у њој. Ако је живот игра коју играмо, најбољи начин (као и у свакој другој игри) је да испробавамо стално нове могућности и да никад не престајемо да се играмо. Није то једноставно, под утицајем екстерних фактора које треба одбацити, јер многи од нас су научени другачије. Навикли смо да тражимо сигурност, да се уљуљкујемо и да не размишљамо превише. Али тада игра постане рутина и нема више уживања. Кад поновиш једну исту стратегију милион пута, више и не размишљаш о томе као о примени стратегије, постане ти навика.

Потребно је одучити се од навика. Бити искрен према себи (да, допустити себи да будеш искрен према себи, још једна велика мистерија човечанства) и деловати у складу са тим. Бити искрен и према другима, зашто да не, шта је то што губимо? Игра је таква да свакако не награђује оне који су слепи послушници и који не уживају у томе што раде. Искрен, али тактичан, јер можда неке ствари не требају да знају сви у сваком тренутку? Или искрен и суров у својој искрености? Свакако, искреност је цењена. Лицемерно је не волети људе због њихове искрености. Боље је да се неком не свиђате такви какви јесте, него да вас воли због онога што заправо нисте. Вама ће бити лакше.

Свако ко чита ово, може сазнати гомилу трица и кучина о мени. И све је то страва. Нешто од онога што сам писао може се разумети ван контекста. Неке ствари може у потпуности да разуме само неко коме је упућено. Све остало је магловита, нејасна слика.

И кад на основу тога закључите да сам имао врло нестабилну емотивну ситуацију, врло тешке тренутке слабости, неке снажне реакције, гротескне испаде и турбулентне тренутке, није то разлог за забринутост. Поклонио сам вам део себе. Себи сам допустио да откријем део себе. Онај део који кријем од већине и који доводи до мог понекад чудног и неоправданог понашања. Претпостављам да, уколико сте дошли да читате ово, заправо желите да ме упознате боље. Најбоља ствар од свега је што никога није брига. Схватићете то, данас ћете осетити понос, бес, сажаљење, пакост, горчину... Колико сутра, или за недељу дана, заборавићете да се то десило. Сви ће заборавити. И ја заборавим, на крају крајева.

Ако некад разлог томе што сте урадили буде нешто што овде пише, сетите се. Никога није брига. Укључујући мене.

Хајде да се играмо :)

Blog Archive