Ономад још, сећа се он, било је неко другачије време. Све је било опуштеније. Људи су били пријемчивији срцу, лакше су се склапала познанства и пријатељства, било је ту и којекаквих љубави, све је било слободније. Сад гледа кроз прозорчић у погнута лица људи који пролазе. Ничег више нема. Ни у свету који је стварао за себе више ништа није остало исто. Од некадашњих дугих разговора на све теме преостао је понеки бесмислен коментар о нечему насумичном. Људи су се бавили собом и престајали да обраћају пажњу на друге. Нагон за самоистицањем и егоизам чинили су да људи постају затворенији, надменији и да се боре за некакву превласт.
Уместо добронамерних, злонамерни и подсмешљиви коментари постали су уобичајена пракса. Од некадашњих финих људи остали су записи о једном другачијем времену. Неки од њих су се одржали, многи су полудели. Свет је наставио да се дели и оно чега се он сећа из времена кад је био срећан сад је ту у траговима, сећањима људи као што је он сам, сећањима људи с којима је био срећан и због којих је био срећан.
У борби за испуњење својих циљева већина је почела да гази све не обазирући се на дојучерашње добре односе и пријатељства. Нестало је и манира. Свако уводи неки свој систем и не интересује га ништа што је део традиционалног васпитања, ако то није оно што баш он хоће и може да искористи.
Док се све то дешавало, ни они горе нису спавали. Тако сада они знају све о свима и више им нико не може постати претња. Свет маторог уместо света за бекство постао је свет из кога треба бежати у нешто ново, још неиспробано и непознато. Овде ништа није као што је било.
Тако се и матори променио. Постао је бледа сенка онога што је некад био. Убио га је тај нездрави живот који је водио. То и још штошта...
Уместо добронамерних, злонамерни и подсмешљиви коментари постали су уобичајена пракса. Од некадашњих финих људи остали су записи о једном другачијем времену. Неки од њих су се одржали, многи су полудели. Свет је наставио да се дели и оно чега се он сећа из времена кад је био срећан сад је ту у траговима, сећањима људи као што је он сам, сећањима људи с којима је био срећан и због којих је био срећан.
У борби за испуњење својих циљева већина је почела да гази све не обазирући се на дојучерашње добре односе и пријатељства. Нестало је и манира. Свако уводи неки свој систем и не интересује га ништа што је део традиционалног васпитања, ако то није оно што баш он хоће и може да искористи.
Док се све то дешавало, ни они горе нису спавали. Тако сада они знају све о свима и више им нико не може постати претња. Свет маторог уместо света за бекство постао је свет из кога треба бежати у нешто ново, још неиспробано и непознато. Овде ништа није као што је било.
Тако се и матори променио. Постао је бледа сенка онога што је некад био. Убио га је тај нездрави живот који је водио. То и још штошта...
Добра прича Томца. Надам се да је само прича. Леп си свет описао ту, и сви би ми да се вратимо у то време, ал' ем што не можемо, ем што нас је овај већ довољно искварио тако да и кад бисмо могли, од оног света бисмо направили исти овакав и ништа не би било другачије. Како год, свака част. :)
ОдговориИзбришиSve se nekako izgubilo,tragovi proslih vremena sada su samo tragovi,jer tog vremena vise nema.Ne bih se bunila sto je to tako,da sada zivimo u boljem svetu,ali,nazalost,zivimo u nekom losijem.Ostaju nam samo price starijih ljudi,zapisi tog minulog vremena...
ОдговориИзбришиPratim te ;)
Митомане, није само прича, то је онај сурови део моје реалности који ме копка с времена на време. Прво се бориш, онда прихватиш и постанеш сам себи одвратан, после кад схватиш да нико више не обраћа пажњу заборавиш на то, али остају трагови.
ОдговориИзбришиЗдраво, Ана, лепо је видети неког новог на напуштеном месту :) Свако коме се свет не свиђа труди се да га учини бољим, ако не постане један од "њих". Мада нема ту заправо ни "њих" ни "нас", сви смо у истој каши и мешамо се, летимо с краја на крај и питамо се стално где смо, борећи се да се не удавимо. Оно што је остало записано нас подсећа да се имамо за шта борити.