Кодекс понашања у возилима ГСП-а

Овим правилником започињем сагу о ГСП-у, возилима, људима и догађајима у оквиру свакодневних вожњи. Можда би ово требало бити на крају читавог поглавља као закључак, али је ово поглавље неисцрпан извор информација, па се плашим да правилник због тога никада не би ни изашао.
Кодекс понашања у возилима ГСП-а не постоји, али би на основу свакодневног искуства просечан путник са лакоћом могао да га састави.
Како бисте се што пријатније и префињеније осећали у возилима ГСП-а, потребно је придржавати се неких правила. Правила ће бити подељена у групе у зависности од тога када се примењују.
I - ПОНАШАЊЕ НА СТАНИЦИ

1. Док чекате аутобус (може и трамвај или тролејбус, али ћу убудуће говорити аутобус да би било једноставније, знајте да се примењује на сва возила) на за то предвиђеном месту, уколико сте сами немојте се удаљавати од стајалишта. Велика је вероватноћа да баш у том тренутку нема ко да изађе из буса, те ће вам возач побећи ако не стојите на видљивој локацији.
2. Уколико сте у познатом друштву, понашајте се као што то обично радите - дозвољена је опуштена конверзација, за парове уобичајени поступци грљења, љубљења и шта већ радите на јавним местима.
3. Уколико сте у непознатом друштву, трудите се да ни на шта у вези са тим особама не скрене вашу пажњу. Можете их посматрати крајичком ока, али ћете обично врло лако уочити неку ману или нешто што ће вас натерати да им се смејете. Немојте правити од себе будалу.

II - УЛАЗАК У ВОЗИЛО

1. Чим приметите возило, одмах станите што ближе стајалишту, по могућству негде где процените да ће се наћи врата возила када се оно заустави. Нипошто не пуштајте неког да заузме ваше место, то је круцијално уколико не желите да се нађете у гужви и да не знате ни где сте, ни где су вам руке, ноге, а можда ни где вам је торба. Овим кораком обезбеђујете себи већу вероватноћу да се у возилу нађете на свом омиљеном месту.
2. Док се возило још увек зауставља, гурајте људе око себе и ако су већ стали испред вас, пробајте да разгрнете гомилу како бисте ви прошли. Они који познају деведесете и време инфлације најбоље знају како се ово изводи јер су стајали у (не)реду за хлеб и тукли се са другима.
3. Када се заустави, уколико сте погодили место где ће се наћи врата, што пре се попните унутра и заузмите место које вам одговара што је могуће брже. Увек ће се наћи неко паметан да стане или седне баш ту где сте ви хтели, па ћете често морати да тражите алтернативу. Зато је потребно да скенирате возило погледом брже него што то чине професионални играчи америчког фудбала, отприлике у петини секунде.
4. Ако нисте погодили где су врата, мораћете да се гурате, осим ако нисте нека врста атомског мрава па да упаднете унутра пре свих а да вас нико ни не примети.

III - ВОЖЊА

1. Ослоните се на своје инстинкте. Уколико сте на правом месту, не дајте људима да вас одгурају, борите се као животиња.
2. Седите само уколико сте уморни или уколико сте чврсто решени да баш никоме не устанете и имате срце тврђе од камена. Ово се односи на оне који устају старијим особама, оне који немају срца да седе док нека дама стоји и нарочито оне који не могу да гледају како стоје ситна деца. У крајњем случају слободно можете сести када видите да у возилу има више места него путника.
3. Ако сте од оних који седе и никада не устају, припремите своје нерве на бабе и деде који ће се обавезно ту наћи када ви седнете да вам придикују што сте били бржи и заузели место па они морају да стоје. Пошто сте такви какви сте, слободно не обраћајте пажњу ако почну да вас називају сељачином, некултурним омладинцем и неким другим погрдним именима. Ви путујете за себе, а не за њих, и најбоље знате какве су ваше муке кад сте морали да уђете у возило ГСП-а.
4. Није препоручљиво да путујете сами из разлога сличним онима које сам навео у првом одељку. Међутим, ако вам се то деси, будите спремни да уочавате разне ситнице које живот значе. Возило ГСП-а је право место за упознавање свакаквих људи. Гледајте да се никоме не смејете, да не обраћате пажњу ако дебела жена поред вас смрди, ако нека бичарка носи уске платнене панталоне које јој се увлаче међу гузове јер носи невидљиве танге испод, ако матори перверзњак који седи тик поред ње буљи у тај призор, ако видите и чујете неког идиота са тарзанком и пирсом на усни како прича којештарије од којих се вама преврће стомак или се питате да ли неко са коефицијентом интелигенције већим од 30 може да помисли тако нешто и многе друге ствари.
5. Уколико путујете са друштвом, будите што је могуће гласнији и причајте о највећим бесмислицама на смету, како бисте што више омели све остале путнике. Ако вас је више, станите на средину и распоредите се у круг, тако да заузимате што више простора. Правите се да је то сасвим нормално.
6. Уколико путујете са партнером или партнерком, причајте јој тихо на уво неке перверзије али тако да људи око вас то могу да чују, обавезно се љубите и поватајте на лицу места и то чините константно, а можете и да комбинујете. Нека људи око вас помисле "'Ајде сад се овде пошевите", "Узмите собу" и друге сличне ствари. Нека се осете непријатно и набијте им на нос да немају с ким да се ватају.
7. Ако сте једва стали у бус, односно стојите тик уз врата и немате где да се попнете, будите спремни да стално излазите и улазите јер ће људи морати да излазе из возила. Будите толерантни и немојте се свађати са људима око таквих ствари, то је одвратно и сви ће вас мрзети.

IV - ПРИПРЕМА ЗА ИЗЛАЗАК

1. Последњу етапу пута обавезно одстојте у близини врата, што је ближе могуће. Слободно се прогурајте кроз гомилу уз изговор да треба да изађете на следећој станици. Једино можете стати иза некога ако и тај неко излази на истој станици, па га пратити како се он креће ка вратима.
2. Никако се не држите за шипку која се нађе иза врата када се ова отворе ако стојите на степеницама. То може имати негативне последице као што су ПТС (пост-трауматски синдром) и тешка повреда руке. Можда ћете и полетети када вас врата тресну и ударити главом о шипку ако сте високи. Углавном су последице негативне.
3. Будите кул са свима јер ово је можда последњи пут да их видите. Мада је већа вероватноћа да стално гледате једне исте људе ако сваког дана путујете.

V - ИЗЛАЗАК ИЗ ВОЗИЛА

1. Последње, али никако мање важно је излажење из возила. Пазите да вас врата при отварању не тресну по носу или поносу (дешава се свашта).
2. Обратите пажњу да ако се држите за врата морате да их пустите или да померате руку заједно с њима.
3. Ако се врата не отварају, слободно их повуците што јаче можете, шутните или шта је већ прикладно у датом тренутку у зависности од механизма отварања. Потрудите се да останете у сећању и да ваш излазак буде упечатљив.
4. Ако сте много високи обавезно се сагните јер можете треснути главу о горњу ивицу оквира врата, што није нимало пријатно.
5. Ако волите да ударате тагове, ово је прави тренутак да оставите један на вратима или поред врата са унутрашње стране буса.
6. Изађите брзо и немојте се нећкати јер се дешавало да неки крену да излазе па им се затворе врата пред носем. Ја сам био очевидац да је возач могао чак и да прекоље човека јер је кренуо главом напред а он му вратима прикљештио врат. Срећа да су врата постављена гумом, могло је бити опасних последица.
7. Кад изађете на станицу, ако је гужва, поново се гурајте иначе никада је нећете напустити. Људи који ту стоје такође се користе овим кодексом па се неће склонити да ви лепо изађете.

Ето тако, то је отприлике то. Могло се још о томе причати, али ово је оно основно што треба поштовати и што се углавном поштује у возилима ГСП-а. Надаље ћу писати догодовштине из превоза. Мој свакодневни превоз је 84, који вози од Нове Галенике (Земун) до Зеленог венца. Осим тога, чућете и приче из неких других возила, у зависности од тога шта ми се и где десило и да ли је интересантно. О том потом.

Наставите да ме пратите, биће вам интересантно да сазнате неке ствари. :)

Мафија, мурија, држава, хајдучија...

Колико пута вам се догодило да кренете да изађете из неке просторије и заборавите да угасите светло? Колико вам се само пута десило да се вратите јер сте оставили укључену пеглу, шпорет или неко друго грејно тело? Ето разлога да када излазите из куће искључите комплетни довод струје, како бисте били сигурни да ништа није остало укључено... /ТоМЦаа увек има решења за вас! Позовите одмах и купите овај патент по промотивној цени од само 4900 дин. + пдв + птт + епп + итд.
09001888455 . цена позива 50 дин + 28 дин/мин.
И кренем ти ја тако из своје куће на острву да се мало провозам глисером. Наравно, искористим се својим патентом и искључим струју на целокупном острву. Није то неко велико острво, већ моје лично острво које сам стекао не знам ни ја како, ваљда самим тим што сам доспео у стање у коме ми се то све догодило.
Возим се ја тако глисером и јавља ми неко телефоном који уопште не изгледа као мој Самсунг е250 и каже да сам се нашао на потерници и да ћу бити кривично гоњен. Успут ми јављају да нећу моћи да пређем државну границу и да ће ме зауставити на царини и одвести на "испитивање".
Стигао ја тако глисером (или пре неким телепортом) до своје сестре која за рачунаром посећује своју друштвену мрежу. Да све буде интересантније, тај сајт подсећа на Фејсбук, али је сав црвен за разлику од Фејса који је плав. Испричам ја њој шта се догађа, она каже да је већ чула о свему томе на вестима и да мисли да ми је то сместио онај лик с којим се она дописује. "И сада ћу ја избацити и њега и све пријатеље који су ме преко њега додали", отприлике тако нешто је рекла и кренула да делује кликовима миша.
За то време ја прешао одређени пут (јер су сва тела у стању мировања или равномерно-праволинијског кретања док нека сила не делује на њих да промене то стање) и доспео до излога са телевизорима. На тв-у вести, објављује се потерница за мном. Уђем ја у тржни центар који више личи на кинеску робну кућу на два спрата, а он пун људи. Сви ме примећују и чудно посматрају, па сам подигао руке да виде да ништа не крадем. До првог спрата воде уске степенице и пролазећи њима закачио сам прекидач и на тренутак погасио сва светла и поново их упалио. Сада су апсолутно сви гледали у мене.
Попевши се горе, доспео сам на платформу која има гелендер и подсећа на балкон, а са леве и десне стране испред мене су столови и столице и ту људи испијају своје дринкиће.
Пошто су сви гледали у мене, кренуо сам, онако природно са ограде балкона, да држим говор. Питао сам: "Каква је ово држава кад гони своје грађане на овако суров начин?!" Један старији човек, однекуд ми познат, ратни ветеран, рече да сам ја јако храбар што сам се одважио да говорим против власти. Каже да ми је и отац (био?!) храбар а да сам ја најхрабрији у том друштву... "Најхрабрији? Ето, најхрабрији од вас ме зове најхрабријим", наставио сам. "А мене чека мучење, па и смртна казна, само због тога што сам на свом приватном власништву искључио струју... И каква је ово држава кад само гони и кажњава своје становнике за тако безначајне разлоге, а нема никакво културно уређење?" (или тако нешто у том смислу) "И шта сам ја доживео са својих 19 година? Ништа! (негодовање из масе) Више од пола тог времена провео сам идући у школу и учећи неке бесмислене предмете који ми никада у животу неће требати! (маса се комеша) И каква је ово држава кад само кажњава своје становнике, а није могла ни један добар план и програм да састави?! (ту је већ маса на ногама, сви ме подржавају, одлазим испраћен аплаузима, чекајући казну)
И тако стигох и до куће и на рачунару одмах укуцах youtube.com да потражим снимак свог говора да видим какав сам био. И у том тренутку нешто ме је пренуло из сна, више се не сећам шта...
Било је то 25.10. Заиста сам желео да видим тај клип и кад би он стварно постојао, окачио бих га на Фејс, па и овде. Био би то засигурно један од најгледанијих српских клипова. Ко зна, можда бих имао проблема са Дачићем, можда би ме Б92 називала хулиганом, анархистом или неонацистом... Можда бих завршио као несрећни активисти истог оног СНП1389 којег нисам члан... Све је то релативно.
Али бих баш волео да видим тај говор, да га осетим још једном. Заиста сам био надахнут...

Промене сачуване

Ево, драги моји и драге моје (како почињем, могу да водим неку емисију на Пинку), може се рећи да сам отприлике постигао оно што сам хтео што се тиче дизајна блога. Ништа компликовано, што је простије могуће, а пронашао сам савршену, максимално прилагодљиву подлогу. Да ли се нови дизајн некоме свиђа или не, у то нећу да улазим. Међутим, ово је још увек (тј. тек сада) тзв. ванила верзија, па ме интересује ваше мишљење о новом, освеженом изгледу. Анкету имате са стране, а гласа се још 13 дана од данас.
Ето, толико сам имао сада да вам кажем. Нећу вам причати како ми је било данас, имам неке теме које разрађујем и до следеће среде биће много тога написано овде, тако да сада не бих да трошим простор. Гласајте и надам се да ћете ми остати верни као што сте и досад били. Хвала на поверењу!

1389 посета...

Слика све говори... А број је симболичан на много начина... А повод је случајан...

НАПОМЕНА: Свако повезивање мене са СНП1389 је потпуно погрешно... Нисам један од њих, а тренутно немам у плану да постанем.

Када падне први снег...

А (дуго а, као знак негодовања), ове године је мало поранио, ако мене питате. Тек трећи новембар (словенски назив: студени, што би се код нас рекло - хладни), а већ снег. И то добро вејао цео дан. Углавном оне ситне пахуље које ношене јаким ветром боле у додиру са кожом (тј. кожа боли погођена њима). Бар је тако било у Београду.
У 10:20, када сам кренуо ка факсу, још увек је само прскала слаба кишица, мада је ветар био прилично јак. Запрепастио сам се, међутим, када сам негде код поште у Земуну (ја сам, иначе, мало изнад Горњег града) кроз отворена врата приметио да више не пада вода у свом основном облику, него у облику белих куглица. С обзиром на њихово кретање, уочио сам да то не може бити грãд, на шта сам прво помислио (ево момента када долази оно "ШТА?!") већ мора бити снег. Дебело се запрепастио...
Срећа да сам понео капу, јер би иначе била тотална катастрофа кретање по Београду без капе по оваквом времену. Кошава шиба, пахуљице за њом, а ја што ћу али са киме ћу...
Још једна од срећних околности била је што ми је пешачење сведено на минимум, од Зелењака до почетка Кнеза и назад, ако изоставимо пешачење од последње локације до Коларца, које би се могло упоредити са пробојем српске војске кроз Албанију у Првом светском рату.
Онај Београдски зид што стоји тамо на Тргу Републике се прави важан, гађали га грудвама, снег нападао на њега, ветар покушава да га обори, али се, зид ко зид, тврдоглаво држи. Неће да се сруши. Један део (с краја) већ је срушен, али остатак стамено стоји и чека да се отопи са отапањем снега. Сликали смо се данас испред њега, са западне стране, јер је она ишарана графитима :)
А повратак? Осим што је већ скоро пао мрак пре 17:00, пешачење кроз барице по шљапкавој подлози није уопште било пријатно. Ставивши то на страну заједно са свим пахуљама које са кошавом чине смртоносну комбинацију, напоменимо и да је опет био неки удес у Бранковој. Колико сам чуо по изласку из буса (толико ми је дуго требало да сазнам, а удес се десио још пре него што сам ушао у њега) нека три аутомобила су имала ланчани са аутобусом, од чега је један аутомобил буквално слетео (?!) на други и спљескао га. Девојка која је препричавала доживљај гледања свега тога каже да је било страва (у оном позитивном смислу) јер је изгледало као да је ауто паркиран на другом ауту. Не знам да ли је било повређених, вероватно ће бити (или је било) у Хроници, а можда и на Монду или ко зна...
додатак: ФоНет каже да је било 6 аутомобила и један бус ГСП-а. Могу да замислим... И да, повређених није било :)
Због овог инцидента бусеви су изузетно каснили, па сам 84 чекао 20-ак минута. За то време једна за другом наишле су две 707-ице, друга је била дупла, а обе су се дупке напуниле људи на Зеленом венцу. Ево како је изгледала гужва пред првим од та два буса, други је наишао после пар минута (на слици је гужва још у формирању, људи су и на делу тротоара који се на слици не види). Гужве - катастрофалне. У бусу сам се два пута осетио задовољним што чекам бус на првој станици и силазим на последњој, те увек заузмем добро место за стајање (не волим да седим), док се други гурају у гужви... Вечерас се чак и запомагање чуло...
Иначе, цео смер ка Београду преко Бранковог моста био је у потпуности закрчен, вероватно због оног инцидента на улазу, а можда и из још неког разлога.
Ето, такав је Београд под првим снегом. Тотални колапс, могло би се рећи... Као и увек, све службе неспремне, а и људи ненавикнути на лоше процене прогностичара. Све у свему - зачин Ц. =)